Vilijamova kuća-Proslava

Dodjavola, pomislila je, plasim se visine...

Bez reci je krenula merdevinama da se uspinje, iscekujuci sta ce sledece Vilijam da ucini.

Kako put naviše nije bio bašjednostavan, on se skoncentrisao na to, ne bi li izbegao da ponovo padne na zemlju, i nije se osvrnuo da pogleda kako joj ide sve dok nije stigao do samog vrha, sevši na ivicu 'trema' i odvezavši drugi set merdevina koji se spuštao sve do prve grane.

'Hej, jel sve uredu?', povika on, primetivši kako sporo napreduje.

''Jeste, evo samo sto nisam stigla, sve je okej.''

Nastavila je da se penje gledajuci samo u svoje ruke sve dok nije stigla do odredista.

'Ne brini.', reče on, uhvativši je za ruku i povukavši je sa stepenica na trem. 'Sasvim smo sigurni. Ovo stoji ovde već 10 godina i njednom se ništa nije desilo. Hajde. Sa druge strane imam dve stolice.'

Kućica je bila poprilično velika s obzirom gde se nalazila, gotovo veličine jedne poveće sobe, odvojena na dva dela: unutrašnju, ograđen 'zidovima', sa sve vratima i prozorima, i spoljašnji, na kom su se oni sada nalazili koji je slušio kao trem ili terasa. I zaista, nekoliko koraka dalje nalazile su sve dve pecaroške stolice na rasklapanje (one u koje gotovo upadneš kad sedneš). Vilijam se pažljivo spusti u jednu, pokazavši joj rukom da se smesti u drugu, a zatim se okrete na drugu stranu, ne bi li osmotrio sestrinu zabavu.

'Za sad sve izgleda u redu.'

'Da, za sada. Nemas ideju sta moze da napravi gomila razularenih tinejdzerki bez nadzora.'

Smesila se kraj Vilijama, i sama bacajuci pogled na pomenute klinke. Sama se setila da nikada nije napravila zurku kod kuce za rodjendan. Njene rodjendanske proslave bile su mirne poput crkvenog bogosluzenja nedeljom ujutru. U tom pogledu, nije imala bas nesto cime bi mogla da se pohvali, a avanturisticki duh njoj nije dodeljen na raspodeli osobina. Ocigledno Majka Priroda ima malo drugacije planove za svakog pojedinca. Avaj, mogla je valjda taj nedostatak da nadomesti necim drugim. Bar zavidnom pamecu.

Pogled je vratila na Vilijama. Bilo joj je drago sto ne mora da uziva u cicanju i smehu njegove sestrei njene devojacke bande.

Sta li namerava da mi sad ovde radimo? Da izigravamo bezbednosnu sluzbu?

Vilijam, zapravo, nije nameravao ništa. Jednostavno je želeo da se na neko vreme skloni od cićanja i vrištanja i odmori glavu barem na sat, pre nego što bude morao ponovo da siđe dole kad bude vreme da se seče torta i ispraćaju gosti. Stoga, on duboko uzdahnu, zabacivši se u stolicu, i zatvori oči.