Marcova kuća

Riel je hodala gradom trazeci staricu koju je tog jutra srela u krcmi. Seda zena joj je prisla za doruckom i dodala joj salvetu na kojoj je pisalo da dodje na most iznad Crvene reke i da ce joj otkriti gde se nalazi Marcova kuca. Pa, Riel je bila kod starog i trosnog mosta iscekujuci staricin dolazak.
Sunce je vec polako nestajalo iza ostrih planinskih vrhova kada se zena konacno pojavila...
Riel podize kapuljacu sa svoje smedjokose glave i pogleda radoznalo u majusnu priliku pred sobom.
-Obecali ste mi nesto danas, zar ne?- izgovorila je sarkasticnim tonom.
-Jesam, zelis da znas gde se nalazi carobnjak Marco, onaj koji nijednome narodu na svetu ne pripada...
-Dakle, gde se nalazi taj stari lukavac?- prekide je Riel kojoj je malo falilo da se nasmeje pomislivsi na to ko je ocekuje tamo negde, u nedodjiji koju je licno sakrio od radoznalih ociju sveta. Cula je glasine o njemu, ali...
-Taj stari lukavac i nije toliko star i lukav. Njegova kuca se nalazi na dva dana jahanja odavde, iza Sume zlata.
-Pa, to je i vise od dva dana jahanja.
-Nije, ukoliko predjes reku bas ovde. Ali, pazi se, on te vec sada ocekuje.
- Onda takodje zna da nema drugog izbora no da podje sa mnom... Zbogom.
-I srecno- dodade zena kad je Riel vec bila odmakla. ''Sreca ce vam oboma svakako trebati,'' pomislila je smeseci se siroko, kao da zna nesto sto niko drugi i ne sluti.

-I, tako je počelo.-Marco je sedeo sam u svojoj radnoj sobi, nogu nemarno prebačenih preko naslona fotelje, naslonjen na ruku. Pred njim se nalazilo ogledalo, u čiji je ram bila uklesana čarolija odraza svetova. Sitne, uredno ispisane rune tiho su sijale dok je posmatrao zmajicu kako se raspravlja sa staricom.
-Hvala ti, Meriam.- tiho je prošaptao, ustavši, kada se starica okrenula nakon što je zmajica otišla i iskezila se svojim krezubim osmehom ka nebu, ka njemu, jer je znala da posmatra.
Ogrtač mu je skliznuo s ramena dok je hodao. U sobi je bilo hladno, moralo je tako biti zbog njegovih eksperimenata, ali njemu je sada, odjednom, vatra gorela u venama, i više nije mario ni za šta.
-Vreme je.-prošaptao je, izašavši iz sobe. Trebalo pripemiti se za gošćin dolazak.

Riel je jahala satima pre nego sto je konacno stigla do rubova Zlatne sume. Obronci Kristalne planine jasno su se videli iznad ostrih vrhova cetinara prekrivenih zlatastom prasinom... Tamo se krilo jedno od retkih mesta koja nije posetila. Cinilo joj se da sunce jos uvek nema nameru da nestane na horizontu, a njenom telu je vec neko vreme bio potreban odmor i nadala se da ce uskoro moci da ga dobije.

'Gospodine.', sluga se ponizno naklonio pred mladićem. Marco nehajno klimnu glavom u njegovom pravcu, nalvačeći rukavice za jahanje. Razmatrajući plan njenog i svog putovanja u glavi, jedva da je primećivao mršavog čoveka kako se lagnao vuče za njim i priča mu nešto ispod glasa. Pisma, obaveze, plate za seljake koji su radili na imanju... Gomila stvari za koje nije imao vremena sada. Ali, po staroj navici, njegov um je pamtio sve što je čuo, slagajući informaciju za informacijom u podsvest, odakle će ih izvući kad mu budu potrebne.
'Ima li vesti sa južnih polja?', upita on penjući se na konja. Zahvaljujući Meriam znao je bez sumnje da će zmajica stići odande, uskoro, ako već nije. Razmšljao je dugo i pažljivo o tome šta će da uradi, da bi na kraju odlučio da je presretne na pola puta. Bilo kakav sukob u blizini kuće ne bi bio siguran.
Sluga mu pridrža uzde dok se nameštaju u sedlu. Jahao je bez plašta ili ogrtača, u jednostavnoj platnenoj košulji, ali od skupog materijala, i kožnim pantalonama, sa visokim čizmama. Da se udobno namesti smetao mu je samo mač o pojasu i luk preko ramena.
'Ne, gospodine. Ne još.'
'Znaš šta treba da uradiš.', reče on podbadajući konja.
'Naravno.'

Sunce je svojim poslednjim zracima pomilovalo Riel i nestalo iza horizonta. Kad su i poslednji zraci nestali, Riel je sjahala sa svog konja nedaleko od jedne mracne pecine. Nadajuci se da ce pronaci nesto za jelo, pocela je da gleda naokolo i polako njusi svoju okolinu. Ubrzo potom, vetar je blago dunuo i njen nos se neznatno nabrao... Njene usne su oblikovale samo jednu rec.
-Lukavac...

Morao je da ostavi konja za sobom. Koliko god da se posvetio treniranju bilo koje životinje, još uvek ni jednu nije uspeo da navikne da ostane mirna tokom njegove promene. Zavezao ga je tako da se posle nekog vremena oslobodi, zanjući da će se čim se to desi vratiti kući, prešavši pravo preko zmajicinog puta. Hteo je da vidi koliko je dobra: koga će prvog primetiti, njega, ili konja? I ko će je više zanimati...
Lagano se nasmešivši tiho je skupio volju i sklinuo u telo krupnog crnog pantera. Šuma se obavila oko njega, tiho ga štiteći, dok je napredovao ka njoj.
'Da te vidimo.'

Posto je osetila prokletog smutljivca kako joj se priblizava, resila je da se malo poigra sa njim... Svetlost sa meseca kupala je Riel i njenu novu senku... senku o obliku jednog zmaja koji planira da krene u lov na svoj plen.
Riel pazljivo zakoraci u tamu cetinara koji su se prostirali svuda oko nje i pojuri. A zatim se njene noge odvojise od zemlje i njeno telo nastavi da se podize uvis. Nekoliko trenutaka kasnije, Riel vise nije postojala. Na njenom mestu bio je zmaj zelene spoljasnosti i nezno lila ociju. Uz gromoglasnu riku, zmaj nestade u senkama.

Osetio je čim se približila. Bilo je kao da se zemlja zatresla. Svaka žila u njegovom telu zategla se do pucanja, a nešto duboko unutra probudilo se, i uzbunilo. Po instinktu, bilo koje telo se plaši zmaja, ljudsko, ili živitinjsko. Ali, on se odavno navikao na to. Progutao je knedlu koja mu se stvorila u grlu-čudan osećaj, ako ste trenutno u panterovom telu, prijubljeni uz zemlju- i duboko urluknuo u odgovor, jer u njemu je takođe postojalo nešto što se nije plašilo zmaja. Mala kugla svetlosti, magija iz davnina sabijena u jedan kutak njegovog uma. Bile su mu potrebne godine da nauči kako da je dosegne.
Nije više bilo svrhe da se pretvara. Osetila ga je, i to bez problema. Ostala je samo još jedna stvar da se u radi.
Skliznuvši tiho uz zemlju, ponovo je promenio oblik. Krila su se razvila u nebo i on polete, bez razmišljanja. Znao je da ona njega može da vidi, a on nju ne, ali, trenutno nije brinuo o tome.
Njegova senka trčala je zemljom, još uvek pokazujući mladića vitke građe.

Riel se uzdigla visoko na nebu i zapevala iz dubine svog grla. Pesma nije bila gruba, ali je nosila notu upozorenja u sebi. Krajickom oka primetila je priliku ispod sebe kako se brzo krece sto dalje od planine i pitanje ubrzo zablista u njenom umu- Sta li ta prilika pokusava da sakrije?
U nameri da to i odgonetne, Riel se spusti nize i videvsi neznanca kako trci sve brze, zapazi da je u pitanju mladic. ''Zar onaj izrod nije mator i sasvim nesposoban za ovakve vratolomije?'' Bar je ona zamisljala takvog coveka. Znala je da je imao mnogo iskustva u svemu i svacemu i po toj logici, morao je imati mnogo godina.

Nasmejao se dubokim glasom, grubim, ali ne mnogo drugačijim zato što je dopirao iz zmajskog grla. Uvek se smejao grubo.
Primetio je da je iznenađena. Iznenađena što nije neka matora rugoba koja se povije pod teretom godina.
'Izvini što sam te razčarao.', pomislio je, savivši krilo. 'A sada, poslednji trik.' Uhvativši struju severnog vetra, iznenada se uzdigao u vazduh, probivši se kroz guste krošnje i podigavši oko sebe vrtlog lišća. Do sada je mogla da mu vidi samo senku, još uvek ljudsku, bez obira na to koliko je puta pokušavao da i nju promeni. Struja ga je ponela pravo gore, njoj ispred nosa, pa u oblake.
'Zaista je prelepa. Pesma zmajeva...', pomislio je. 'Pitam se koliko će mi trebati da ih nateram da me nauče.', nasmejao se ponovo, iz dubine grla.

Ona se zaustavi u vazduhu posmatrajuci priliku nedaleko od nje. Izgledao je kao pravi zmaj, iako je doleteo sa mesta na kome je malopre bio covek. To je bio ON. Da, to je taj veciti izvor novih problema za svaku vrstu koja postoji, jer on je od svega postojeceg imao pomalo u sebi. To je problem sa mesancima, oni retko nadju vrstu kojoj karakterno pripadaju jer su kao licnosti rascepljeni. Doduse, nadje se po koji izuzetak. Nadala se da je ovaj upravo to. Izuzetak od nepisanog pravila.

Oduvek je sanjao o letenju, kao što je oduvek i sanjao da trči poput pantera, tiho priljubljen uz zemlju, ili klizi kroz vodu poput ribe, bez straha, bez otpora. Oduvek je pretpostavljao da mu se telo menja lako poput zagrejanog voska jer ga je um već odavno izmučio svim besomučnim nadanjima i snovima, da je jednom kada je pronađen pravi način za menjanje u magiji, jednostavno pristajalo na sve.
Proleteo je čim je dobio krila. Nije čekao ni treutak, ni čas. Čim je osetio kako mu se telo menja i kosti lome da bi poprimile oblik ogromnog guštera, bacio se sa litice. Znao je da će ili poleteti, ili umreti.
Klizio je kroz vazduh poput plesača, izvijajući krila i vrat da bi upravljao naizmenično svojim padom i letom. Gotovo da je zaboravio da treba da beži prema kući kako bi je uhvatio u zamku. Gotovo. Ali, nešto u njemu se uvek sećalo. Nešto izmučeno svim vređanjima i ne prihvatanjem, što je imalo čvrst cilj u životu: da ga negde prihvate.

Gledala je netremice u njega ne pomerajuci se. Za samo jedan tren osetila je saosecanje sa ovim bicem koje nigde nije dobrodoslo. Za samo jedan tren znala je da on nije obican covek, ali ni obican zmaj. Mozda je zaista bio poput nje. A mozda i ne. Otkrice kad uspe da ga dovede ostalima, ako joj to podje za rukom. A sudeci po njegovom izgledu, imace svakako cime da se pozabavi.

Posle nekog vremena, uvidevši da nije impresionirana, nastavio je da leti u pravoj liniji prema kući. Plamičci vatre povremeno bi mu skliznuli sa jezika-još uvek nije bio naučio da ih kontroliše.
Sluga bi trebalo da je tu negde, oko ivice samog imanja...

Ispod njega, seljaci su mirno radili na poljuma. Čarolija im nije dozvoljavala da vide išta magično. Postavio ju je još odavno da zaštiti svoje eksperimente.

Primetivsi kako seljaci ispod njih uopste ne primecuju dva zmaja iznad svojih glava, pozelela je da oslobodi visak svoje energije u jednom... plamenu. Savila je glavu natrag, a potom je iz njenih usta buknula vatrena lopta obasjavsi pejzaz poput sunca, a koju seljaci uopste nisu primetili. Shvatila da nesto ozbiljno nije u redu-niko tek tako ne ignorise nebeski plamen.

Urlik se prolomio poput grmljavine koja odjekuje planinama, pun besa, i pre svega bola.

Sjajna krljušt zaštitila ga je od glavnine njenog plamena, otporna na zmajsku vatru kao i krljušt bilo kog drugog zmaja. Ali, tanka opne na krilima bile su nezaštićene, i prepuštene na milost i nemilost vatrenoj stihiji.

Mislio je da se zaštitio od toga pobegavši gotovo pola kilometra ispred nje, ali nije bio dovoljno pažljiv, i ipak ga je dokačila. Nije mogao da nastavi da leti tako. Nije mogao da stane. Ostala je samo jedna opcija.

Poleteo je u vis dok je mlaz krvi padao za njim, lipteći iz njegovog levog krila. Dostigavši određenu visinu, preobrazio se nazad u čoveka. Smesta je počeo da pada vratolomnom brzinom. Leva ruka bila mu je gotovo neupotrebljiva, spaljena do kosti i mesa. Znao je samo za jednu čaroliju isceljenja koja mu može spasiti ruku na vreme. Pitanje je bilo samo moželi da je izgovori dovoljno brzo.

Seljaci se povukoše sa polja pošto je i poslednji zrak sunca nestao. (zaboravih da je noć)

Riel se tada samozadovoljno osmehnu. Lovac je postao njena lovina. Ona polete za njim grleno se smejuci. Uhvatice ga vrlo brzo i on nece imati drugog izbora no da krene s njom. Zadovoljna ucinjenim, pocela je da traga za carobnjakom kroz sumu znajuci da je steta koju je napravila dovoljna da ga uspori i dovede njoj u sake. Ili mozda suprotno?

Koža se lagano navlačila nazad preko uništenog mesa sa svakom rečju koju bi izgovorio, boleći ga dvaput više nego dok je nestajala. Ali, to nije bilo ništa u poređenju sa bolom koji će osetiti ne uspeli da se izleči pre nego što se sudari sa zemljom, ili sa njenim zubima. Sekund po sekund zelenilo krošnji bilo mu je sve bliže.
'Dođavola!', uviknuo je grleno, dok mu je vazduh suštao u ušima i prve grane lomile o povređenu ruku. Zatim je ponovo osetio da može da pomera prste, ni minut prekasno. Okrenuo se, i uhvatio za granu, zaustavivši svoj pad. Ostao je da visi u vazduhu, bez iakve odbrane. Onda je video slugu kako ga posmatra sa susednog drveta, čarolija koju mu je dao spremna u ruci, i nasmejao se.

Poslednje sto je Riel videla bio je njegov srecni, lukavi osmeh. Kasno je shvatila da se uplela u gadan problem.
-Dodjavola.- Poslednje reci joj pobegose sa usana dok je sa uzasom posmatrala sta joj se sprema.

Samo jedna reč i čarolija se razapela pred njom poput svilene, nevidljive mreže. Marcove zenice se raširiše poput mačijih, kao i njegov osmeh. Koliko god dobra bila, sada se uplela pravo u njegovu zamku.

Tanke niti crvene magije opkolile su je sa svih strana, sapevši joj krila i njušku i primoravši je da sleti. 'Ja sam suvi genije.', nasmeja se on oholo, pustivši granu. Dočekao se na noge, blago pognut. Ispravivši se, prišao je paloj zmajici, i pogledao je sa visine.

'Imaš sreće što nisam izgubio ruku.', rekao je. 'Da jesam, ne bi ti pomoglo ni da si hiljadu puta Zmajski izaslanik.'

Nešto mračno je svetleno u njegovim očima, mračno, i opasno. Na ruci su mu se i dalje videli tragovi vatre, mračni, ljubičasti ožiljci koje još nije stigao da izleči. Igrali su poput praviš plamenova, od vrha jahačkih rukavica, do sada otkrivenog ramena. Oba rukava bila su mu ili pokidana ili spaljena, ostavivši ga samo u delićima košulje, jedva prekrivenog torzoa. Kosa mu se izvukla iz inače uvek uredno svezanog repa i dva blago uvijena pramena padala su mu preko očiju, sve do vrha povijenih usana, i prezrivog osmeha. Pantalone su, nekako, uspele da prežive čitav haos, još uvek u jednom komadu, kao i visoke ahačke čizme.

Riel se bezuspesno batrgala i odustala je buntovnicki pogledavsi u svog dusmanina. Kako sam samo mogla da upadnem u ovu klopku. Trebalo je da znam da ne planira da me pusti da ga se tako lako dokopam.

'Kakav pogled.', nasmeja se on. 'Da možeš, rastrgla bi me na mestu, zar ne?', on čučnu ponovo, sada oči u oči sa njom. 'Zar su te po to poslali?', namrštio se. 'Po moj život? Negodno.', nakrivi on glavu, mršteći se. Jedan lagan pokret ruke oslobodio joj je glas. 'Reci mi. Jesu li te poslali da me ubiješ, ili da me dovedeš?'

-Kad uspem da izadjem odavde, dovescu im te skracenog za glavu- Riel je zaista bila besna. Prokletnik joj se sada smejao ponosno na svoj mali trik. Srecom, ona ima sopstvene trikove u rukavu, ali zasto bi to sada otkrivala kad moze lagano da se izvuce iz svega.

'Nećeš uspeti.', reče on, ispruživši ruku. Zaustavio ju je na svega nekoliko milimetara od njene kože. Posmatrao ju je pažljivo, gotovo radoznalo. A onda ju je dotakao, tek vrhom prsta, crtajući šare po njenoj krljušti. 'Čarolija je napravljena specijalno da zaustavi zmajeve.', nasmešio joj se. 'A glavni sastojak je zmajska krv. Stoga,', ponovo se uspravio. 'Mogla bi i da mi odgovoriš.', rekavši to, lagano je prevukao nepovređenu ruku preko ožiljaka od opekotine, počevši da ih leči. 'Malo ću ti olakšati sve ovo i odati ti tajnu: ako si ovde da me odvedeš na sabor, poći ću stobom voljno, bez opiranja.'