Drejamova kuća

Drejam stoji na ivici šume, visokog luka zategnutog do pucanja, sve do uveta. Struna mu bridi pod prstima dok namešta strelu i ispušta dubok izdah. Koncentriše se na metu, sve dok ne postane jedno sa njom. A onda pušta strunu. Sa više od sto dvadeset koraka, strela se zariva direktno u centar. Uskoro, kraj nje se našla još jedna. I još jedna. I još jedna....
Svaki cenimetar prostora oko njega prekriven je opremom za vežbanje raznih borilačkih veština. Lutke od slame na kojima se vide tragovi noževa, mačeva, kopalja, sekira i svega ostalog što ima oštricu. Neke druge, malo dalje, snosile su posledice udaraca golim pesnicama, nogama, rukama i dlanovima. Na onim najaljim, rvenim i metalnim, vide se tragovi zba...
Kraj mora je postavljena staza za trčanje, a po vodi plutaju drvene bove koje označavaju plivačku stazu. Ovo je mapa Drejamovog najranijeg života-vežba, trening, vežba-KONTROLIŠI SVOJU VUKODLAČKU STRANU!
Još jedna strela zariva se u crveni centar mete.

Arijana je stajala iz drveta, na koliko-toliko bezbednoj udaljenosti od Drejama, misleci kako je on ne moze videti. Posmatrala je iskasapljene lutke i Drejama kako neumorno odapinje strele razmisljajuci zasto li je postao tako nemilosrdno bice. Kao da je neko cuo njenu misao, ona uskoro dobi odgovor. Drejam je prestao da odapinje strele.

-Znam da si tamo. *rekao je, okrećući se ka njoj, luka položenog kraj tela, ali i dalje zapete strune, sa strelom položenom i spremnom*
-Mogu da te namirišem.

Arijana se sledila cuvsi njegov tih, mracan glas kako dopire iz daljine. Sada je videla njegovo lice i sablasan osmeh kako lebdi nad njegovim usnama. Nije mogla ni prst da pomeri, a on je vec sporim korakom kretao k njoj.

Prebacivši luk preko leđa tako da mu struna prelazi preko širokih grudi, krupnim koracima približavao joj se polako, vrteći strelu koju koje do malo pre držao zapetu u rukama.
-Šta je bilo, sestrice? *nasmejao se, zarivši vrh strele duboko u drvo, u visini njene glave*
-Uplašila si se?

Jeste bila uplasena. Njene oci rasirile su se od straha, ali ja stajala mirno, poput kipa. Nije znala sta da mu kaze, bilo je ocigledno da je sve vreme bio svestan njenog prisustva. No, do reci nikad nije dosla. Drejam...

Nasmejao se, duboko, mračno, onako kako samo on ume. Prezir se valjao u talasim sa njega, usmeren pravo ka njoj. Glupava devojka. Slaba, neokaljana, neoznačena, izgubljena; slušala je samo laži celoga života i od toga je mekana. Ali, ne mora da mu se sviđa da bi je iskoristio da dođe do Sajmona. Mora samo da zna kako da je iskontroliše. A ako je uspt okrene protiv oca istinom...
Jednim skladnim pokretom vukodlaka izvukao je strelu iz drveta, okrenuo se, povukao strunu i skinuo je sa ramena, okrenuo i zategnuo luk, ne ispuštajući strelu. Oslonivši je na prste i udahnuvši duboko, skoncentrisao se na sam centar mete, zamišljajući, kao i uvek, da se umesto žutog kruga tamo nalazi nešto drugo. Strela se zarila duboko, sve do pera.
-Stvarno si izgubljena, devojčice. *okrenuo se ka njoj*
-Slaba, izgbljena. Reci mi, sestrice, šta ti to tačno tražiš ovde, u svetu sa druge strane dvorišne ograde? Mogla bi da se povrediš. *iskezio joj se*
-Ili bi mogli da te povrede.

Da, mogla bih da se povredim... Razmisljala je sta joj bi da ga prati, a znala je da je opasan. Znala je, duboko u sebi, da on nesto smera, ali nije imala pojma sta. Osvetu, sigurno, ali kakvu? Htela je da otkrije sta se krije iza njegovih mracnih reci.

Posmatrao ju je sa visine sa zlobnim osmehom na usnama. Očnjaci su mu bili izbačeni, s obzirom da je bila tek jedna noć nakon punog meseca. Pod svetlošću Sunca, oči su mu svetlele žuto, iznutra.
Čekao je da pita, nešto, bilo šta, jel mu je tako bilo lakše. Ona samo treba da počne. Odatle, gde god to bilo, uhvatiće je za ruku, ne baš nežno, i odvući u svoje mračne, mračne tajne. U svet laži njenog oca.
Mogao je i on da počne, ali tada mu neće verovati toliko. Zato joj je davao tragove. Tragove koje treba da prati. I da pita.
-Šta je bilo, sestrice? Mačka ti pojela jezik. Opusti se. Danas... Danas si bezbedna sa druge strane ograde. Tvoj veliki brat je vođa čopora i neće dati da te neko dira. Danas.

Danas... Ova rec je nastavila da odzvanja u njenoj glavi. Osetila je jezu kako struji kroz njenu kicmu. Htela je da ima nacina da se odbrani da je potrebno, a nije ga imala, cvrsto je verovala u to. Ka bih samo mogla da mu kazem da mogu sama da se odbranim, a ne mogu to uciniti. Neka je proklet!

-Znam o čemu razmišljaš. *rekao je tiho*
-Razmišljaš o tome kako umeš da se brineš o sebi. Da možeš da se braniš. Možda i možeš, ali ne verujem. *odmerio ju je ponovo onako kao prvi put, kao da gleda u nju, a ne njeno lice ili telo*
-Ne, zaista ne verujem da bi mogla da se odbraniš. A pogotovo ne možeš da se odbraniš od mene. *zakoračio je ka njoj*
-Jači sam. Brži sam. Viši sam. Moćniji sam. Ne možeš ni da zamisliš koliko. Ja, za početak, znam ko sam. A ti?