Kuća koja pripada Sajmonu i njegovoj porodici

Sedela je gledala u plafon. Po ko zna koji put otac ju je ostavio zaključanu u kući. Otac je otišao u lov i u dogovoru sa majkom je ostavio zaključanu u porodičnoj kući. Mryela je to mesto i želela je da ode. Pokušala je, nije da nije. Pokušala je da probije vrata ali uprkos njenom čeličnom, borbenom duhu, bila je sitnija od crkvenog miša i snaga volje joj nije bila dovoljna da se iskobelja iz te mračne, mrtve prostorije. Jedino što joj je preostalo je da razmišlja. Da razmišlja o tome kako bi bilo lepo da se nešto desi. Život u selu bio je dosadan i jednoličan kao i njeni roditelji i njihove navike. Jeli su i spavali. Pijačnim danima odlazili do trga i petkom uveče odlazili u lokalnu kafanu. Ništa uzbudljivo, neobično. Ništa drugačije. Samo jednoličnost koja ju je svakim danom sve više i više ubijala.
Odjednom, čula je da neko lupa na vrata.
Otac. pomislila je. Ali je, za svaki slučaj, prislonila ruku na bodež koji je uvek nosila oko pasa. Lupanje se nastavilo sve dok se vrata nisu silom otvorila. Neko ih je razvalio. Muškarac, zapravo momak. Visok, taman i ispijen, činilo joj se njenih godina.
Stajala je tako, sa bodežom u ruci, zbunjenog pogleda. Nikad joj nije uspelo da probije vrata, sam bog zna koliko puta je pokušala, a ovaj stranac učinio je to iz dva udarca.
Fokusirala se na to da joj je nepoznata osoba provalila u kuću i ostavila divljenje za kasnije.
Stegla je bodež jače, kao da će joj to uliti samopouzdanje i prosiktala kroz zube: "Ko si i šta tražiš ovde?"

Spustio je ruku kojom je upravo probio vrata kraj tela, čvrsto stežući šaku koja je još uvek krvarila u pesnicu, škrgućući besno zubima. U pogledu mu se skupila sva vatra koja je nekada gorela u paklu. Crna vatra. Crna poput njegove odeće. Od glave do pete uvijen u crnu tkaninu, usku pripijenu košulju, kožne, istrošene pantalone i meke, kožne čizme nosio je bodež o pojasu i luk preko ramena. Tamne kože od mnogo sati provedenih na Suncu, progovorio je.
''Drejam.'', rekao je, a glas mu je bio suv kao zemlja, kao pesak u pustinji. Zvučalo je kao da je plakao. ''Zovem se Drejam. I tražim Sajmona.''
Glas kojim je to izgovarao nagoveštavao je da toj rečenici fali kraj koji bi glasio 'da bih ga ubio'.

Gledala je u stranca pomalo razočarano. Šta ju je spopalo?! Naravno da je došao zbog oca. Ali otkud mu pravo da razbije vrata? Bes u njoj je ključao svakim trenutkom pretivši da iskipi. Ona će biti okrivljena za razbijanje vrata.
"Šta će ti Sajmon?" besno je siktala dok joj je visina glasa naglo rasla kao i svaki put kad se iznervira. Zašto ne može da priča promuklo i duboko kad je ljuta? Tako bi zvučala mnogo opasnije i mogla bi da natera ovo kopile da popravi vrata i ode pre nego što se otac vrati..

Nasmejao joj se. Zapravo joj se nasmejao, dubokim, mračnim glasom, koji se valjao poput talasa mora. Nasmejao se njenom besu, njenom piskavom glasu, njenom ljutitom, neveštom, borbenom stavu. Nasmejao se i pogledao je sa visine.
''Nisi li ti jedno borbeno stvorenje.'', rekao je tiho, gorko. ''Ti si Sajmonova ćerka, zar ne?'', promenio je temu iznenada, ne odgovorivši joj na pitanje.

Stajala je i još uvek ga posmatrala. Pitala se zašto se nasmejao. Šta da kaže? Da jeste Sajmonova ćerka? Ali, kako je znao?
"Borbena sam koliko je potrebno." branila se. "Možda i jesam Sajmonova ćerka. A možda i nisam. Zavisi zašto te zanima?" Pokušala je da izgleda lukavo uprkos činjenici da je najveća opasnost u kojoj se dotad našla bila kad je bežala od psa za kog je mislila da je vuk. Trudila se iz sve snage, trudila se iy petnih žila da stranac pomisli da je navikla da joj neko svaki dan upada u kuću...Trudila se ali ni sama nije verovala u to. Bilo je nečeg mračnog u to momku, nečeg zbog čega joj se ledila krv u žilama svaki put kad bi pogledala u njegove tamne, hladne oči..

Nakrivio je glavu, odmerivši je pogledom. Nije odmeravao njeno telo, ili sitno lice, već nju. Hladnoća i vatra mešali su se u njegovom pogledu, kad se ponovo nasmejao i izgovorio jednu reč, ispod glasa. Tiho, gotovo nečujno, ali sa toliko gorčine i besa...
Znači, to je sestrica., pomislio je, nastavivši da se smeje ćuteći. Znao je da postoji. Šesnaest godina znao je da postoji i ni jednom je nije video. Ni jednom u tih šesnaest godina nije napustio malo imanje kraj mora na kojem je odrastao. Šesnaest godina, majka je bila sve što je imao, majka koja ga je hranila pričama o njoj, o njenom ocu. Njegovom ocu. Hranila ga mržnjom. Šesnaest godina, bila je sve što je imao... A onda je umrla. Dovoljno da gurne svakog preko ivice, kamo li nekoga poput njega.
Stoga je podigao ruku ka njoj, brzo, silovito, i lagano je gurnuo unazad. Lagano, za vukodlaka. ''Prestani da se praviš da si nešto što nisi, malena, i reci mi gde je prokleto kopile od tvog oca.''

Zateturala se unazad par koraka od siline kojom ju je odgurnuo i u pokušaju da se rukom uhvati za stolicu, bodežom rasekla nogu. Bila je to površna, mala ogrebotina ali nju je pekla kao da joj je neko doslovno odsekao nogu. Isto kao što joj se stomak odsekao kad je on prozreo kroz njenu masku i lažnu samouverenost. Sad je iskreno bila razjarena. Želela je da ovaj ode i prekine da je omalovažava kako bi mogla da zavije novostečene rane. I fizičke i mentalne.
"To što se zoveš Drejem meni ništa ne znači. I ne mogu ti reći gde mi je otac. Jedino što mogu da ti kažem je da se vratiš neki drugi put jer ne želim da ti ponudim da sedneš i sačekaš..Tako da.. Vrata su tamo." rekla jevisokim devojačkim glasom koji je toliko mrzela pokazujući rukom ka njima. Ujednom, pogled joj se osmelio i džangrizavo je dodala "Mada ti to onako već znaš. Ipak si ti taj koji ih je razvalio."

Savršeno smireno je ispratio je njen mali pad u pakao i jedak govor. Zatim je ispravio glavu i izvio ugao usana i umoran osmeh. ''Ako sam ih razvalio, ne znači li to da, tehnički, nisu više tamo? I prestani da se jediš zbog jedne male posekotine. Nikad ti, dete, nisi osetila, u životu, pravi bol.''
Zakoračio je unazad i podigao drvo izvaljeno iz šarki kao da nije ništa teže od letve ružinog drveta. A onda ga je prelomio, kao da nije ni ništa tvrđe od toga.
''Reci ocu...'', rekao je izlazeći, ''Našem ocu.... Da ga je tražio njegov prvi i najstariji sin. Onaj čije ime tebi ništa ne znači, zato što nikad u životu nisi od njega čula za mene...'' Okrenuo se samo da bi video njenu reakciju.
''I, o, da... Podseti ga da je sutra pun Mesec. A da su vaša vrata prikladno razvaljena.'', nasmejao se smehom ubice bez mislosti i otišao.

Stajala je nema od šoka. Ali nije bila uplašena. Trudila se da se uplaši, normalna je pojava uplaštit se. Ali ne, Arijana je bila zadivljena i mrzela je to. Mrzela je tog momka jer je bez po muke prelomio vrata, što je nepozvan došao i napravio haos u njenom mirnom, ušuškanom životu, zato što je uradio što je hteo u tom trenutku..Jednom rečju, zato što je bio sve što ona nije. Da, zato ga je najviše mrzela.

Nekoliko minuta kasnije, taman onoliko vremena koliko je Drejamu trebalo da se izgubi sa vidika, Sajmon se vratio iz lova. Isprva je bezbrižno prilazio kući, opušten danom u divljini, daleko od kuće i posla. Zatim je ugledao trag iverija koji je ostao za Drejamom i lagano prateći ga, podigao je pogled.
''Arijana!'', uzviknuo je, potrčavši. Uleteo je pun brige kroz vrata, maltene naletevši na nju, jer je nije očekivao. ''Šta se desilo?!'', stavio joj je ruke na ramena, a onda je nešto od njegove urođene sumnjičavosti prema neposlušnoj i divljoj ćerci izbilo na površinu, i pored sve brige. ''Šta si uradila?''

Naravno pomislila je..Naravno da je ona kriva, ne postoji mogućnostda je vrata razbio onaj, onaj...kako se zvaše? Drejam. Od pomisli na njegovo ime u glavi su joj odzvanjale njegove reči: "...našem ocu..." i "...njegov sin..." Nije znala da li je to sve istina ali je znala da će svakako na taj način skrenuti pažnju sa sebe. Otrgla se iz očevog stiska.
"Drejam se desio. Da, onaj Drejam za kojeg mi nikad nisi rekao. Tvoj sin. Moj brat." Gledala je kako se izraz na očevom licu menja. "Došao je ovde. Tražio te je. Podsetio te je na pun mesec..I da, razvalio je vrata.."

Sajmon se lagano zatetura unazad. Luk mu je ispao iz ruku, lagano udarivši od pod. Njemu se taj tihi zvuk učinio najglasnijim na svetu, glasnijim čak i od zvuka kucanja njegovog sopstvenog srca, koji mu je odzvanjao u ušima. Lagano je seo na zemlju, zapanjen i sleđen.
''Drejam?'', rekao je tiho. ''Drejam je bio ovde? On... Arijana...'' Zurio je zbunjeno pred sebe.

Arijana je gledala svog oca pitajuci se sta je to godinama krio od nje. Otac nije ni rec progovorio, vec je nastavio da sedi i gleda u daljinu, zaledjen. A radoznalost u njoj je nastavila da gori poput vatre i nece proci mnogo pre nego sto otkrije istinu.

''Da li je....'', Sajmon glasno proguta knedlu što mu se zaglavila u suvom grlu, ''Da li je neko bio sa njim? Žena?'' Oprezno je posmatrao Arijanu. Šta joj je Drejam rekao? Šta je uradio? I koliko je to mladi vukodlak jak kad je uspeo da razvli vrata?!

Arijana ga zbunjeno pogleda. Pitala se ko li je zena o kojoj je govorio, a onda rece: ''Ne, oce, bio je sasvim sam.'' Covek je pobledeo jos vise i rekao: ''Arijana, ne smes ga traziti sta god da se desi, moras ga se cuvati vise nego bilo koga. I nikad mu ne veruj.''

Sajmon je zatim odahnuo, opustivši se malo. Pogledom je odmerio uništena vrata i smesta je znao zašto je njegov prvi sin, sin koga nije video od kako se dečak rodio, tamnoputo, crnokoso, izgubljeno dete.... Znao je zašto je uništio vrata, i zašto ga je podsetio na pun Mesec.
''Arijana, spakuj nešto stvari i idi nađi majku na pijaci. Noćas ćete spavati u gostionici.''
Zver će se vratiti noćas.

Arijana poslusa oca i ode da uzme nesto odece za sebe i majku. Sta li se desava? pomislila je iznervirano.

''Hajde, hajde, dete, nemoj tako da me gledaš... Požuri! I ništa ne pričaj majci!'', Sajmon je pokupio luk sa zemlje, proverivši da nije oštećen i okačio ga, zajedno sa tobolcem punim strela, i dugačkim, lovačkim, nožem kraj vrata.

Arijana se jedva pomerila, ali onda se trgla cuvsi zloslutni krik vrane. Sunce je krenulo da zalazi i obasjavalo je njihov dom, kao i mnoge druge u blizini. Steta sto ce toplina uskoro nestati.
Arijana se uputila u svoju sobu, uzela nesto stvari iz stare drvene fioke prekrivene rezbarijom. Sela je na krevet i zamisljeno se zagledala kroz prozor.

''Arijana!'', povika Simon. ''Gde si, do đavola, dete? Trealo bi da si na pola puta do pijace do sada!''

Arijana se ukocila cuvsi ocev glas. Pomisli kako bi trebalo da krene i ustade sa kreveta i pozuri na pijacu. Noc se vec polako spustala, a zuti mesec se pojavljivao iza planina. Nije ni slutila da je kroz drvece posmatra...

Drejam je stajao skriven dovoljno daleko da otac ne može da ga primeti, ali dovoljno blizu da n može da primeti sve. Posmatrao ih je kako se pozdravljaju i nju kako odlazi. Ispratio ju je dugim pogledom, suzivši oči. Kakvo stvorenje. Ni malo nije nalik njemu. A on... Vratio je pogled na oca, stežući ruke u pesnice, zarivajući nokte u dlanove, sve dok nije potekla prva kap krvi. PPodigao je dlan do očiju i osmotrio je. Crvena, poput vina. Ista krv koja teče i u Sajmonovim venama, zar ne? Sve što je on želeo bilo je da je proste i gleda zemlju kako je žedno upija. Ali, ne još. Doćiće i do toga. Prvo, ova noć. Prva poseta. Prvi kontakt. Zna da dolazi.