Vilijamova kuća-Proslava

Dah joj je zastao posto je Vilijam onako vozio, ali je uspela da se povrati taman na vreme da osmotri njegovu kucu.

Kuca je bila velika, ali ne previse velika, otprilike taman kako bi jedna kuca trebalo da bude. Sastojala se iz prizemlja i sprata, i bila je zute boje, a nekako joj je bila nezamislivo nespojiva sa Vilijamom.
Ispred kuce nalazila se mala basta, a staza koja je vodila do vrata bila je ukrasena ruzama u nekoliko razlicitih boja, a nedaleko odavde bila je i garaza ispred koje su bila parkirana dva automobila.
Iz unutrasnjosti kuce cula se buka kakvu samo gomila tinejdzerki moze da napravi kad slavi. Iduci za Vilijamom dobila je priliku da da osmotri i unutrasnjost njegovog doma. Usavsi u kucu, primetila je sirok hodnik, sa leve strane se nalazila kuhinja, a s desne stepenice koje su vodile na sprat. Ipak, njih dvoje su krenuli hodnikom u kome se nalazila jedna drvena komoda u koju su bili naslagani cedeovi. U stvari, primetila je i da je i kuhinja isto bila opremljena drvenim predmetima i policama. Na kraju hodnika nalazila su se staklena vrata koja su, po svoj prilici, vodila u drugo dvoriste iz koga se cula graja.

'Yo, Rejčel!', dok su prolazili hodnikom, Vilijam je uzeo oba njihova poklona, sklonivši ih u fioku gde će biti van vidika dok im ne zatrebaju. Otvorivši staklena vrata, on se prodrao na svoju setru ne bi li joj privukao pažnju preko muzike i dranja njenih drugara. 'Stigao sam! Gde su nam roditelji?!'

Rejčel se okrenu, odmerivši ga od glave do pete, i zaključivši da prolazi, a onda raširi oči, ugledavši Rouz sakrivenu iza njega. 'Gore.', oblikova ona usnama, ne želeći da se dere jer nije imala glas kao njegov. 'Tražili su te.'

Vilijam se okrene ka Rouz. 'Idem samo nešto da se dogovorim s roditeljima. Ti ostani ovde i upoznaj se sa svima. Odmah se vraćam.', reče on, nestavši na sprat u sekundi.

Vilijam je vec nestao, propustivsi da vidi Rouz kako potvrdno klima glavom.
Pomalo ispitivacki je pogledala slavljenicu. Rejcel je imala iste morski plave oci kao i njen brat, a njena kosa bila je tamna i dugacka do ramena. Ona joj pridje.

'Ja sam Rouz... Srecan rodjendan, Rejcel!'

'Rouz, huh?', ona je odmeri od glave do pete, stav toliko sličan Vilijamovom da je to bilo jezivo. Iako su bili muško i žensko, i to sa tri godine razlke, brat i sestra su bili toliko slični, da se gotovo nikada nisu slagali, čak i pre nego što je Vilijam počeo da se 'odvaja'. Ipak, sa druge strane, kad bi se složili, roditelji nisu mogli ništa da im zabrane, a Rejčel je postala jedina koja nije marila za Vilijamov stav, voleći ga i mrzeći ga naizmenično, kako joj navrne.

'Kad je on promenio tip devojke?', upita ona, nakrivivši glavu. 'Ti jesi njegova devojka, zar ne?'

'Pa, i nisam bas njegova devojka. Mislim, nisam, zaista'.

Opet je pocrvenela, mala je bila ista njen stariji brat.

'Sem toga, sta bi to trebalo da znaci za tip devojke?'

Boze, sta ako je dosad na desetine njih promenio, sta cu onda?

Pokusavala je da ne dozvoli toj klinki da ne procita potpuno njen izraz lica i ne otkrije da bi ona bas volela da mu je devojka. Doduse, nepoznat broj bivsih devojaka bio je svakako misteriozan. Mozda bi i odustala od njega kad bi otkrila da je jos i veci zenskaros nego sto je mislila. No, mogla je da rizikuje i da je lepo pita za tacan broj.

'Huh. Nekako mi i nije išlo. Prethodne tri su bile Amazonke i kraljevina same za sebe, i njemu se tako sviđalo. Ne mogu baš da ga zamislim kako se drži za ruku sa nekim poput tebe...'Ona je odmeri ponovo, i primeti koliko je ona zapravo nervozna, kao i blago rumenilo u obrazima, i brzo se ugrize za jezik. 'Ne kao da to govori nešto o tebi, naravno. Možda se on konačno prizvao pameti.'

'Ko zna. Mozda. Nego, da li smo propustili nesto ovde?' U redu, znala je da je skoro kraj, ali mozda se nesto interesantno desilo. Interesantno bar za jednu devojku.
Vilijam bi verovatno zbrisao sa lica mesta kad bi takve price pocele.

Okrenula se malo oko sebe I videla skoro cello tuce devojcica kako pogledima prate sta se desava izmedju nje I Rejcel.
Mozda Rejcel ne reaguje bas najbolje kada Vilijam nekoga dovede kuci?

'U-gu. Ispostavilo se da se Hejzl, to je ona tamo devojka, treća s desna, užasno plaši guštera. Trebalo je da je vidiš kad je tip izvadio jednog ovako velikog, i skroz zelenog, i...' Da, Rejčel je želela tipa koji izvodi trikove sa zmijama i drugim gmizavcima na svom rođendanu, što zaista i nije bilo neko veliko iznenađenje, zar ne?

'...i onda su oboje morali da odu kući. Jadna zmija. Osim toga, nja. Uskoro ćemo da sečemo tortu.'

'Super. Posle otvaras poklone, jel da?' Ona je svoje poklone otvarala I pre nego sto bi se gosti konacno dokopali torte, bar ono malo gostiju koje je pozivala svake godine. Nekako joj je bilo dosadno da pravi velike zurke. Mada, jednom bi mogla I tako nesto da uradi. Jednom.

'M-hm,čim Vilijam siđe.', odgovori ona, osmotrivši svoje drugarice i videvši da im postaje dosadno. 'I dalje neće da mi kaže šta mi je kupio, idiot jedan. Izvini me na sekund.', frknuvši, ona pritrča drugaricama u u dve-tri reči im predstavi Rouz. 'Dođi, sedi.', pozva je ona zatim. 'Šta ćeš da piješ?'

'Djus, ukoliko ga ima.'

Stvarno nije imala nameru da izvoljeva. To je vrlo retko radila I nekako bi joj I tada bilo vrlo neprijatno. No, sta da se radi. Uskoro ce seci tortu, a posle mozda moze da malo prica sa Vilijamom I mozda otkrije nesto novo. I da pokusa da ne otkrije da zna o njemu malo vise nego sto bi on to mogao da zamisli. Samo bi joj falilo da pomisli kako ga proganja I da zbrise od nje glavom bez obzira. S druge strane, tako bi se ponasala vecina zaljubljenih devojaka. Ne sve, ali vecina.

'Ah, čovečeeeeeeeee....', Vilijam zabaci glavu unazad koliko je smeo, prevrnuvši očima na plafon. Njegova majka mu je opet držala isto predavanje.

Roditelji su uglavnom trpeli njegovo ponašanje, koliko su mogli, jer je izgledalo da, iako buntovničko, za sada nikoga ne povređuje (podrazumeva se da oni nisu znali za tuče, naravno, kao ni za tetovažu), i da se on drži ako ne njihovih, onda svojih pravila. Ipak, kao i svaki roditelji, ponekad bi zabrinutost preovladala i tada bi, kao sad, njegova maka počela da mu drži predavanje dok se spremela za izlazak u pozorište. Otac je samo stajao sa strane i mrko ga gledao.

'Yada, yada, yada, yaaaaaa...', pevao je Vilijam u sebi, ignorišući ih.

Ovoga puta, predavanje je pokrenulo pismo iz škole u kojem su ih obaveštavali da će, ako nastavi ovako, pasti matematiku. Izdržavši do kraja majčinog govora, on ih obavesti kako već neko vreme ide na dopunsku nastavu, objasnivši tako taman usput razlog za duže ostajanje u školi bez pominjanja kaznene i zbog čega ju je zaslužio, i iskoristio trenutak tišine da kibne dole niz stepenice.

'... izgleda da ipak, nema, nestalo je...', reče Rajče, osvrćući se po stolu. 'Vilijame!', naredi Rejčel ugledavši brata. 'Donesi devojci sok iz frižidera!'

'Hai, hai, nemoj sad i ti da mi naređuješ. Imaš sreće što ti je rođendan.', Vilijam se vrati nazad u kuhinju, gurnuvši glavu u frižider da bi izvadio konzervu kokakole i bocu djusa. 'Izvoli.', reče, vrativši se nazad i sipavši čašu Rouz.

Ona uze casu i jedan veeliki, osvezavajuc gutljaj. Polako joj je postajalo neobicno da boravi tu gde jeste, jer iako je znala dosta toga i o Rejcel, nije joj bilo najprijatnije da vreme provodi i sa njenim drugaricama kojima je u tom trenutku jedina zabava bila cicanje o deckicima i frizuricama za zurku koja ce biti odrzana u petak uvece, a na kojoj ce se pojaviti bas onaj jedan frajer za kojim sve odreda uzdisu.

Covece, osecam se zaista blagoslovenom jer uzdisem za Vilijamom, a ne za nekim frajerom koji voza po pet devojaka istrovremeno.

Nemajući pojma šta joj u tom trenutku prolazi kroz glavu, Vilijam je srkao kokakolu, pokušavajući da se opusti i prestane da premotava razgovor sa roditeljima u glavi. Početna iritacija je nestala, isparila u vazduh kao i sva njegova druga osećanja, i ostala je samo ona težina u grudima za koju je znao da nije osećanje, jer nije manifestovalo njegovu moć, već jednostavan podsetnik da je uradio nešto loše, da ih razočara...

'Deco, otišli smo!', viknula je njegova majka sa vrata. 'Vilijame, pazi na njih! Budite dobri, vratićemo se oko 11!' Rekavši to, kroz kuću se pronelo paljenje motora, i auta kako se izvlači sa prilaza. Vilijam uzdahnu.

'Biće ovo dugačko popodne.'

Njegov uzdah je prenu iz misli.

'Zasto tako mislis? Zar ne mozes malo da se udaljis i radis nesto, a i malo da drzis oko na curicama?'

U stvari, samo se nadala da ce moci negde da se povuce i da bude s njim nasamo. Mozda bi sada iz prve ruke mogla da sazna nesto vise o njemu, nesto subjektivno, nesto sto nije dosadna, suva cinjenica.

Vilijam razmisli na sekund. 'Pretpostavljam da bismo mogli da sednemo u dnevnu sobu. Jedan zid je napravljen od stakla i gleda na baštu. Mogao bih da ih posmatram odande, bar dok ne dođe vreme za tortu...', srknuvši još malo koka kole, on ipak odmahnu glavom, dok mu dosadan osećaj odgovornosti pritiska ramena. 'Ipak mi se ne sviđa ideja da ih ostavim same. Ko zna ša bi mogle da urade. Rejčel je haos sama za sebe, ne mogu ni da zamislim šta njih 13 mogu da urade...'

'Videcemo ako bude nevolje na vidiku... Ipak vise nije malo dete. Uostalom, ne moze nista lose da im se desi.'

'O,veruj mi može.', nasmeja se on, setivši se haosa sa prošlog rođendana. 'Ne bi me čudilo da je 'pozajmila' zmiju od onog jadnog čoveka i sakrila je negde pod sto. Da je malo dete ne bi me toliko brinula.'

'Kako god ti odlucis, mozemo i ovde da sedimo i posmatramo ih, zar ne?'

I to je bila opcija, doduse ne bas najpovoljnija, ali ipak opcija.

'Da, samo ne odavde.', reče on i ustade, pruživši joj ruku. 'Doći, upravo sam se setio savršenog mesta sa kog možemo da ih posmatramo, ali da još uvek budem dovoljno blizu da se umešamo. Znam da posmatranje gomile derišta nije baš najzabavniji način da se provede prvi izlazak, veruj mi.'

Samo je klimnula glavom dok je erupciju radoznalosti zadrzavala u sebi. Nekako bi joj bas odgovaralo da zbrosu negde nakratko i to sto dalje od kikotavih tinejdzerki.

'Pazi na trnje.', upozori je on, povukavši za sobom granu trnovitog žbunja kroz koji je pokušavao da se provuče. Iza njega, dočekalo ih je debelo stblo starog drveta sa visokim, snažnim granama. Krošnja je još uvek bila gusta, i kroz nju se malo šta videlo, ali ipak, oblik nije mogao sasvim da se sakrije. Koliko god da je Vilijamov deda pokušao da je utopu u drvo, kučica je uvek odskakala.

'Sačekaj sekund.', naredio je, skočivši i uhvativši se za najnižu granu koja i nije bila baš blizu zemlje. Izvivši se, on se osloni stopalima na stablo dok se još uvek držao za granu, da bi se zatim okačio poput mamuna, petljajući nešto na jednoj od manjih grana. Čvor se uskoro odvezao, i merdevine padoše dole.

'Počni da se penješ.', reče on, nastavivši dalje kao da je zaboravio sve zakone gravitacije (što verovatno i jeste bio slučaj). 'Taman ćeš se popeti dok ja spustim drugi deo.'