Školsko dvorište-restoran

Sem je dosla ispred skole neki minut ranije i zatekla je skoro mrtvu tisinu. Nastava se zavrsila, deca su naravno zbrisala kuci, devojke da bi se napirlitale za izlazak u sred nedelje, ignorisuci skolske obaveze i znajuci da ce im pomoci neki zaljubljeni streber cim mu to zatraze, momci verovatno igraju igrice ili prepricavaju iskustva o kojima je ona dosad sve naucila i odlucila da ih se kloni vecinom vremena, Ali, ne uvek. Nije neljudski zgresiti s vremena na vreme.

Ovo mesto polako pocinje da lici na crkvu. Jos samo vrane fale da bi doprinele atmosferi.

A onda shvati da se prevarila. Ipak je neko bio tu, sedeci na klupi, u nekako previse mirnom stavu koji je nagovestavao da nesto svakako nije u redu. Ona nastavi napred i shvati da gleda u Vilijama. Prisla mu je blize i videla da mu je usna krvava, kao i njegov nos, ali pored toga nije bilo ozbiljnijih povreda. Uzdahnuvsi, odluci da se pokaze.

''Vilijame?''

'Yo.', reče on ustajući, pomalo nestabilan na nogama. Još uvek je osećao taj poslednji udarac u bubrege. 'Poranila si, Crvenokosa.', nasmejao se, prišavši joj korak-dva. 'Devojke obično kasne.'

Mogao je samo da pretpostavi kako izgleda. Primio je više nego jedan udarac u lice i nos, i svaki put kad bi progutao sledeći nalet pljuvačke osetio bi još jednom metalni ukus krvi u ustima. Udarci koje je primio u grudi i bubrege nisu bili ništa lakši, i osećao je da će već za koji sat lepo poplaveti. Rukavi su mu bili uništeni, i blatnjavi, a osećao je da isto važi i za pantalone i patike, samo se još nije sagao da proveri jer mu se vrtelo u glavi. S druge strane, to što devojka još nije vrisnula znači da ili izgleda mnogo bolje nego što se nadao ili da je ona čvršća nego što izgleda. U svakom slučau, pobeda.

Iz džepa je pažljivo izvadio svoj drugi omiljeni par rukavica-sestrine je retko nosio u školu, baš zbog ovakvih situacija-i navukao ih preko šaka prekrivenih sitnim posekotinama koje zadobio zadavajući sopstvene udarce da vrati one koje primio. Sa rukavicama na mestu, on ponovo podiže pogled i nasmeja se. 'Drago mi je što nisi kao one. Dakle, idemo li?', reče on, pošavši ka motoru. Ne da je pobedio u toj tuči, nego iih je pobio.

''Dobro je sto nisam kao ko?'' PItala je, mada je vec znala odgovor. Verovatno je smatrao bogom danim cudom cinjeinicu da nije vrisnula kad ga je videla sa pomalo izmenjenim licnim opisom. Cinjenica da je jos ostao tu delovala joj je cudno. Mislila je da se muski rod brzo pokupi posle nekog krkljanca, ali ovaj primerak odustao od te opcije odlucivsi da glumi junacinu.

Sta muskarci nece uciniti za samo malo paznje...

A onda se setila da se nekoliko godina ranije i sama potukla i prosla sa samo jednom posekotinom na nadlaktici od koje je ostao oziljak. Kucka koja je to uradila prosla je svakako mnogo gore. Trebalo je da racuna na to od onog trenutka kada je pocela da se nabacuje Seminom tadasnjem decku. Trebalo joj je zasivanje posle toga, ali taj oziljak izgleda cak dobro na njoj. Nekako je cini opasnom, kao da vristi opasnost!

''Sta si radio? Pokusavao da izgledas kao opasan dasa ili je vo bilo tek onako da se pokazes pred nekom klinkom?''

Poslednje je izjavila posto je krajickom oka ugledala jednu devojku kako ih posmatra sa parkinga, a onda brzo nestaje. Koliko je ukapirala, Vilijam nije registrovao njeno prisustvo, a faca koju je devojka slozila joj je rekla i vise nego sto joj je trebalo da zna. Gotovo da joj je poslala poruku da drzi dalje svoje kandze od tog decka. Pa, nije imala oko cega da brine.

Ionako ne volim mladje.

'Oh, znaš, ostatak ženskog sveta.', nasmeja se on, gurnuvši ruke u džepove ne bi li našao ključeve. 'Pogotovo od onih kojima treba po peeset minuta da se spreme, samo da bi izašle gore nego što su otišle.' Konačno pronašavši ono što je tražio, zaputio se ka malom parkingu i naslonio se na motor, uzdahnuvši zadovoljno. Rane su ga redom pekle i svrbele, ali on ih je on odlučno ignorisao.

'Neh, ni približno.', reče on u odgovoru na njeno drugo pitanje. 'Jednostavno sam osetio potrebu da sravnim nekoliko likova sa zemljom. Znaš, reakreativno. Čisto da se pobrinem da škola još uvek bude tu sutra kad budem imao kaznenu nastavu.'

''Ili da je spasis opasnosti da je spalis, ili da nestane u nekom nestvarno dobro naciljanom zemljotresu.''

Pa, nije bas da sam jedina koja je ostala da te gleda. Tvoja mala obozavateljka je jos ovde.

Njena konstatacija je bila tacna. Rouz se nalazila nedaleko od njih, udaljavajuci se polako, ali bi se povremeno okrenula kad bi mislila da ne bi bila primecena.

Znaci, ima devojku. Divota... Kako bi mene pogledao pored devojke koja izgleda nezaustavljivo kao neka prirodna nepogoda. Ja nikad ne bih mogla da izgledam tako sarmantno i tako... ne znam koju rec da upotrebim.

Misli su joj groznicavo prolazile kroz glavu, dok je besno odmeravala svoju rivalku, ocima koje vise nisu bile poluskirvene naocarama, devojku koja mu je zapravo bila samo drugarica. Ali, ona to jos nije morala da zna.

Stvarno je simpaticna... Mozda je Vilijam ipak modar zbog devojke. Verovatno ce to sam reci, ako bude hteo.

''Mislim da bi trebalo da odemo kod tebe da te zakrpim, da izgledas bar malo pristojnije. A mozemo da pokupimo i neku klopu usput. Ima jedan sjajan restoran bas blizu mog stana.'

'Mislim da bi pre nestala u poplavi. Jesi li videla onu oluju od malo pre? Profesor Grej stvarno zna kako da mi se zavuče pod kožu. Nikada ranije nisam izveo tako nešto.', iznenada je frknuo setivši se malo drugačijeg incidenta sa vodom koji je takođe uključivao njegovu moć. 'Tsk, stvarno ne volim vodu.', promrmlja on ispod glasa, pre nego što je naskočio na motor.

'Okej, idemo onda.', reče on, pruživši joj kacigu. Iznenada, u površini tamnog vizira, video je Rouzin odraz i još dublje se namrštio.

'Tsk, šta ona traži još uvek ovde?'

''Mozda je sad tek izasla sa nastave, zar ne?''

Mada je znala da su za to slabe sanse, jer mala je posla istog trenutka kada je on krenuo ka svom motoru, mislila je da bi trebalo bar malo da je pokriva. Vilijam sasvim sigurno nema takta sa devojkama.

''Sta je bilo? Da ne mislis mozda da je ostala da tebe gleda?''  
Zvucala je zajedljivo, ali to je bilo samo da doprinese zeljenom efektu tog pitanja na Vila.

Vilijam frknu, sa nadmenim izrazom na licu. 'Može da me gleda koliko hoće, ništa od toga neće dobiti, osim možda kijavice, s obzirom da se nastava završila pre skoro tri sata, dok je kiša još uvek padala.', on okrenu kacigu u rukama, i pruži joj je ponovo, nagnuvši se bliže, veoma svestan da, ako ih gledaš od pozadi, takav pokret može da se protumači na veoma pogrešan način.

'Izvini zbog ovoga.', prošaputao je gurnuvši joj kacigu u ruke. 'Ali morao sam. Hajde, ja častim.', reče, navukavši svoju kacigu na glavu. Namerno je poneo rezervnu, znajući da će danas imati društvo na motoru. Ubacivši ključeve u bravu, okrenuo ih je jednim naglim pokretom, i trenutak kasnije, motor glasno zaurla pod njim.

''Ne bunim se, casti slobodno,'' nasmejala se zvonko.

Mozda ipak ima neke manire, mada ne zna da se ponasa sa drugim devojkama... Ali, mozda sam to samo ja.

''Skreni levo kod poslasticarnice, prodji staru kopirnicu, i oko 200 metara dalje nalazi se restoran.''

Restoran je bio savrsen, tj. hrana je bila bas po njenom ukusu. Volela je sve sto je bilo istocnjacko oko nje. Ne bi ni otkrila taj restoran da jednog dana nije bas tu nabasala trazeci kopirnicu.

''Zar ti ta devojka toliko smeta?'' Mislila je da decki vole da udaraju recke, ali ovo jos nije videla, da neku devojku izbegavaju.

Za to vreme, nekoliko ulica dalje od njih, Rouz je usla u svoj stan, brzo pozdravila roditelje rekavsi da ce rucati nesto kasnije, a potom se zatvorila u svoju sobu usput bacivsi ranac na krevet.
Kako nije mogla da zaboravi prizor sa parkinga, pocela je opet da ga pregleda u svojoj glavi i izvodi verovatno vrlo pogresne zakljucke za jednu tako pametnu devojku.

Sad znam da svakako nemam sanse sa njim i trebalo bi lepo da dignem ruke i nadjem strebera po svojoj meri. A toliko ne zelim da to uradim. Proklet bio sindrom bitange i princeze. Dodjavola...
Ona njena crvena kosa je toliko lepsa od moje koja ima boju poput kore nekog drveta, ili cak zemlje. Da ne pominjem da je tako zgodna, Valentin svakog decka, da ima izgled jedne manekenke sa svojom djavolastom crtom... Zasto ja ne mogu da budem takva?
Gorko je razmisljala dok se gledala u ogledalu. Da je bila malo odraslija, videla bi da se njena figura ne razlikuje od Semine, i da je samo malo niza u odnosu na nju.

Sem oseti kako Vilijam zaustavlja motor ispred restorana cije je postojanje bilo oznaceno bljestavo crvenim natpisom iznad ulaza.

'Semafor?', odgovori on silazeći sa motora, i izvukavši ključ iz brave. Provukavši po navici srednji prst kroz mali metalni krug koji je držao ključeve na okupu, ostavio ih je da vise tako, gurajući ruke nazad u džepove. Privezak za ključeve u obliku crnog, plastičnog mača dužine njegovog kažiprsta tiho je zveckao, sudarajući se sa metalnom kopčom njegovog kaiša.

'Nah, nije da mi smeta, samo je dosadna. Prilično sam ubeđen da ima štap umesto kičme i knjigu školski pravila umesto mozga koliki je štreber. I onda mi drug danas kaže da joj se sviđam.', nasmejao se, prelazeći kratku razdaljinu do vrata, i otvorivši ih za nju. 'Pa sam odlučio da je malo zajebavam.'

''Nije svaka devojka koja uci dosadna bubatorka sa stapom umesto kiceme. Ja sam u srednjoj skoli imala skoro sve petice, pa vidis da nisam laktaros sa naocarama.''

Wow... da me je upoznao kad sam imala 17 godina, prosla bih verovatno sa jos gorom ocenom.

Ona udje pre njega u restoran savrseno resena da ga jos malo zavitlava zbog devojke i plitkog nacina razmisljanja. Mada, mogla je to malo i da odlozi posto je nanjucila miris hrane iz kuhinje.
Ona pridje jednom stolu i zgrabi jelovnik, gledajuci usput ka Vilijamu.

''Hoces da ja narucim za oboje?''

'Veruj mi, ova jeste.', reče on uzimaući još jedan jelovnik. 'Toliko je tiha da mi je trebalo dva dana da je primetim u prvoj godini, i svaki put kad progovori ili odgovara na neko pitanje u kome niko drugi nije ni prepoznao pola reči, ili nas upozorava da ne pričamo na času, ne trčimo po hodnicima, ne ovo, ne ono...', praveći face dok je govorio Vilijam je očima preleteo preko jelovnika. 'Kunem se, devojka zna svako školsko pravilo napamet. A ima ih preko milion!' Zatvorivši jelovnik on se još jednom okrete prema Sam. 'Nema potrebe, prepoznajem nekoliko stvar koje sam oduvek hteo da probam.'

''Pravila nema milion, nego zilion... a i uvek postoji neka devojka koja se sasvim uspesno krije iza naocara i ja-znam-sve stava koji ponekad odbija ljude. Klasican primer.''

Prisla je i narucila prvo sto joj je palo na pamet i napomenula da bude spakovano za poneti, a onda se vratila raspravi sa Vilijamom.

''Da li si ikad progovorio sa tom devojkom van nastave? Ko cime se interesantnim bavi kad ne uci. Mozda cak voli motore. Ali, ne... ko bi pomislio da se iza tih naocara krije DEVOJKA kao i svaka druga, koja je svakako lepa kad odluci da se time i pohvali.'

Vilijam uzdahnu. Bio je umoran, bio je izubijan, a ova rasprava oduzimala mu je više snage nešto što je bio voljan da joj dozvoli. Stoga je popustio, dopustivši ramenima da mu padnu, a glasu da poprimi umoran ton.

'Dobro, možda i nisam nikada progovorio s njom, ali kakve to veze ima? Nemamo ništa zajedničko, zato joj nikada i nisam prišao. A iskreno, ni ona meni. Plus, s obzirom kako se ponaša, kad bih joj uputio i jednu pristojnu reč, glava bi joj eksplodirala koliko bi pocrvenela...', reče on, prolazeći prstima kroz kosu, zaboravivši da mu je ključ još uvek tu i umale se ubovši u oko. 'Auč. Moram da prestanem to da radim.', reče, spakovavši metalni privezak u džep.

'Može ona da bude lepa koliko hoće. Nisam zainteresovan.'

Mali, postaracu se da postanes zainteresovan. Samo cekaj...

Njihova porudzbina je stigla i oni odose u njen stan koji se nalazio dva bloka dalje od restorana, smesten u staroj zgradi koja je imala sarma samo za one ljude koji su presli cetrdesetu i Sem. Sem je bila jedina mlada osoba u toj zgradi ciji su stanovi bili smesno mali, ali su odisali gostoljubivoscu i bili su divno uredjeni, bez izuzetka.

Semin stan nalazio se na pretposlednjem spratu te cetvorospratnice, a ulazna vrata bila su zelene boje. Kada ih je otkljucala, stupili su u jednoiposoban stan ciji su zidovi bili okreceni u zuto, a sve je bilo drveno i stvoreno u kucnoj radinosti.

Udjose u sobu koja je, naravno, bila visenamenska... tu su bili radni sto, stolica, krevet i kauc braon boje.  

Ona se okrenu i ponudi mu da sedne na kauc, dok je ona zauzela svoje mesto za radnim stolom, pomislivsi kako bi bilo dobro da se okane price o devojci, posto je izgledao umoran, onda da uzme prvu pomoc i skuva jaku kafu.

'Kakvu kafu pijes?'

'Običnu, crnu. Nemoj da se mučiš doduše, nisam raspoložen.', reče on umorno, sručivši se na stolicu. 'Smem da sednem, zar ne?', upita, nasmejan, prošavši ponovo prstima kroz kosu, uspevši ovoga puta da se ne ubode u oko, s obzirom da su mu ključevi ležali na kolenu.

Bilo mu je drago što se manula priče o školu, jer nakon što je upravo proveo poslednjih 6 sati preživljavajući sve što se desilo, nije imao snage da se upušta u sve to još jednom, pogotovo ne ako je Crvenokosa nameravala da analizira svaki njegov pokret i reč, nešto što je zaista mrzeo.

'Samo mi daj tanjir, umirem od gladi. Molim te.', dodade, setivši se da je on ovde ipak gost.

Ona uze dva tanjira iz kredenca i stavi hranu u nju, a potom pokupi viljuske i nozeve i vrati se k Vilijamu.
Odmah ispod njenog stola nalazila se kutija sa zavojima. Ona je uze i sede pored Vilijama razmisljajuci sta bi mogla da ga pita, cime da pocne razgovor.

'Pa... kad si dobio svoju sposobnost? Jel se tada desilo nesto krupno, pa je posluzilo kao okidac, ili se ona prosto javila niotkuda?

'Ne koliko se ja sećam.', odgovori on, nabadajući nasumično hranu po tanjiru, da bi je zatim ubacio u usta, procenjujući da li mu se sviđaju strani istočnjački ukusi. 'Jednog dana je jednostavno... Počelo. Ili sam ja barem tada prvi pu prmetio šta se dešava. Tako da se možda dešavalo i ranije, možda i oduvek, ali ja to ne znam.' Uzdahnuo je i ubacio još jedan zalogaj u usta. 'Prestravilo me je na smrt.', dodade on punih usta sećajući se kako je u jednom trenutku bljka prosto buknula u blamen samo zato što se on prodrao u njenom pravcu nakon što je slučajno udario nogom u nju, tolko da je zabolelo.

''Ne znam za tebe, ali meni je bilo predivno da saznam da imam neki neobican talenat. To onda znaci da sam zaista jedinstvena. Jel zna tvoja porodica? Nemoguce da bi im promakla mala poplava ili pozar kad god si u losem raspolozenju?''

Marljivo je uzela nekoliko flastera, povukla mu malo rukav i pocela da ih stavlja na mesta koje je prethodno dezinfikovala. Srecom, bilo je svega nekoliko posekotina i nijedna nije bila duboka. Potom je presla njegovo lice i ocistila nekoliko rana. Vrlo brzo, konacno je izgledao koliko-toliko upristojeno.

'Tsk, naravno da ne znaju.', reče on, trzajući se zbog pola povremeno. 'Šta misliš da bi se desilo kad bi im rekao? Ili kad bi videli? U najboljem slučaju izleteo bih kroz vrata za sekund. Moj otac ima neke prilično gadne udarce.', uzdahnuvši kad je završila, on se ispravi. 'Tvoj talenat je barem bezopasan, ako ništa drugo. Moj uništava zgrade. Tako da, ne, nikada mi nije bio drago što sam ga otkrio. Da nisam, bar bih mogao da se pravim da sam neobavešten.'

'Ja nisam u takvoj situaciji, jer, kao sto vidis, zivim sama. To je jedna od mojih beneficija, kojih imam stvarno mnogo, bar kad sad pogledam.'

Odustala je od svoje kafe i nastavila da jede i uziva u ukusu, mada joj je prica tek postajala zanimljiva.

'I stvarno nema sanse da kontrolises to sto radis, mislim na jednu omanju poplavu ili zemljotres, ne mozes da ih stavirs pod svoju kontrolu i udesis kako ce tacno da deluju?'

Ubacivši sledeći zalogaj u usta, Vilijam se osvrnu po stanu ne bi li zabavio oči dok je žvakao. 'Da, nije ti loše ovde, ima taman dovoljno prostora...'

Okrenuvši se ponovo ka stolu da ponovo uzme viljušku, on uzdahnu na njeno pitanje i umesto toga spusti ruku na sto, prošavši drugom kroz kosu. 'Nismo li već prošli kroz ovo? Prilično sam siguran da sam već objasni da ne mogu. Moja...moć.. zavisi od mojih emocija, toliko sam uspeo da shvatim, a emocije ne možeš baš da uperiš u određenom pravcu kao da su pištolj, zar ne?'

'Nisam strucnjak za to, prosto mi je palo na pamet... Ako mislis da mozes, probaj nekad namerno da se razbesnis, pa onda eksperimentisi.'

Polako joj je pogled klizio po njenom stanu dok je uvidjala koliko je to njeno mesto zapravo zgodno. Imalo je svog sarma, narocito jer je bilo tako svetlo, sto se ne bi ocekivalo po onome kakv je dan postao kada se Vilijam stustio kao kisni oblaci koji su u tom momentu skrivali sunce.

'Doduse, ne bih volela da se nadjem u tvojoj blizini kad se razbesnis.'

Ovo poslednje dodala je gotovo zabavljeno. Javila joj se misao da bi posledice njegovog napada besa mogle da budu cak i komicne.
A mozda i ne. Nije zelela da otkrije na svojoj kozi ijednu od tih mogucnosti. Ipak je mogao da je spali na mestu.

'Pfh.', frknu on, završivši jelo i spustivši viljušku u tanjir. 'Sada sam siguran da tebi nije dobro u glavi. Jesi li ti normalna? Da probam namerno da se razbesnim? Genijalna ideja, s obzirom da sam poslednjih 5 godina proveo pokušavajući da potisnem sav taj bes koji jednostavno jedva čeka da izbije na površinu i poigra se sa vremenskim prilikama. Ona oluja od malopre je mogla da ubije nekoga!', uzviknu on, dopustivši tračku zabrinutosti da se probije kroz fasadu nadmenog idiota koju je održavao jer je tako bilo lakše kontrolisati se. 'Ne, to nije stvar za igranje.'