Kafeterija

Vilijamov ručak mu se rugao. Na meniju u školskoj kafeteriji je danas bilo njegovo omiljeno jelo, prvi put u poslednjih mesec dana, a njemu je bilo tolko muka da mu se vrtelo u glavi. Tehnički, sam je za to bio kriv, s obzirom da se potukao tokom prethodnog časa (van učionice, naravno, s obzirom da je pobegao) i dobio takav udarac u stomak da je skoro petnaest minuta proveo na zemlji jednostavno pokušavajući da povrati dah. I dalje, bio je ubeđen da je ručak baš tog dana odlučio da izgleda ukusnije nego ikada (o mirisu koji mu je dopirao do nozdrava nije hteo ni da misli), i stoga je bio ubeđen da mu se ruga.

'Aahaaa.', uzdahnuvši besno, on gurnu poslužavnik u stranu, savivši ruke na sto, i pustivši glavu da mu padne i udari o njih. Bol je polako postajao sve gori. Primao je i gore udarce, ali njedan tako precizno upućen u prazan stomak. Takođe, pomisao da mora da odsedi još četri časa, plus kaznena nastava, trpeći ga samo mu je stvarala dodatnu muku.

'Prokletstvo!'

Rouz je sedela za svojim stolom grickajuci polako sendvic i radeci domaci iz matematike. Deca iz odeljenja koja su je smatrala streberkom bila su potpuno u pravu samo u vezi sa jednom stvari: volela je matematiku. Druga stvar za koju su oni verovali da se nikad nece promeniti, bilo je nosenje njenih naocara. Tog jutra odlucila je da oh konacno odlozi posto su potpuno izgubile svrhu. Njen vid se skoro potpuno popravio i sad je mogla i bez naocara.

Bilo je interesantno posmatrati kako su ljudi uocili promenu na njoj. Gotovo i ne skrivajuci radoznalost, kradomice su je posmatrali dok su zavrsavali svoje uzine. Ona je samo tiho likovala u sebi, ali glavna nagrada joj jos nije dosla u ruke. Izgleda da Vilijam jos nista nije uocio.

Bacivsi pogled k njemu, ka hrani za koju je iz proverenih izvora znala da mu je omiljena, a koju je on sada gurnuo u stranu, vide da mu Garet prilazi, sa opasnim smeskom na licu. Kad god bi videla taj smesak, nesto bi se svakako desilo. Bilo da je obicno saplitanje na hodniku ili gadjanje hranom u kome bi bilo nemoguce otkriti ko je poceo...

'Garete, ako si to ti, odlazi.', promrmlja Vilijam, glave još uvek zavučene među ruke, mučen glavoboljom i željom za povraćanjem koje jednostavno nisu prolazile. 'Nisam raspoložen da pričam s tobom, pogotovo ako nosiš onaj idiotski osmeh koji čini da izgledaš kao još veće budala.'

Vilijam je znao da je bio i više nego nepristojan. Ton mu je bio gorak, iako prigušen, praćen pažljivo biranim rečima namenjenim da uvrede. Čak i Džon bi se uvredio svaki put kad bi Vilijam pukao i izdrao se na njega tako. Ali ne i Garet. Garet se samo nasmejao, na šta Vilijam skupi ramena, očekujući udarac koji je znao da će da dođe. Koliko god lagan da bude, Garet je godinu dana stariji i u karate klubu, nešto sa čim njegovo trenutno stanje i neje baš voljno da se nosi.

'Frajeru, oladi... ionako imam predlog koji neces moci da odbijes,' prosaputao je opasnim tonom klimnuvsi glavom ka Rouz, koja se potpuno izolovala od sveta.

Bezobrazni smesak titrao je na njegovom licu, kao i uvek, kada bi nesto planirao. Bilo da je opklada, ili muvanje neke devojke za koju je znao da bi smao njegovo sarmiranje moglo da upali, ili pak sarmiranje devojke kod koje bi bilo cije sarmiranje sasvim sigurno upalilo. No, jeste on imao na umu devojku, doduse ne za sebe, a nije bila bas za njega. A i voleo bi da vidi Vilijamovu facu koja bi podsecala na lice nekog deteta kome je otkriveno da Deda Mraz ne postoji nego da  se njegov otac redovno maskira u doticnu personu. A onda nastavi:

'Zar ces da odbijes druga kad zeli da se kladi? Jos kad postoji mogucnost da bi ti se svidela opklada bas zbog izazova?'
Ove reci je izgovorio tako tiho, da niko ne bi mogao da ih cuje. Smesak na njegovom licu postao je jos siri.
Izvini, drugar, ali prosto sam morao ovo da ti uradim...

'Nego, nisi uopste nista novo primetio, je li?' Rece ovo klmnuvsi glavom ka Rouz, insinuirajuci na ocigledno odsustvo njenih naocara.

'Devojka je ocigledno bombona ispod te streberske vanjstine. Mogao bih da se opkladim da ne bi mogao da je poljubis. Sad kad su je videli ovakvu, ocigledno da se kotira daleko iznad tvojih uobicajnih pratilja.'

'Huh?', reče Vilijam, nagnuvši glavu i otvorivši levo oko, osmotrivši Gareta po prvi put od kako mu je ovaj prišao. 'O kome ti to, do đavola, pričaš?', upita on, zatvorivši oko ponovo kad mu se zavrtelo u glavi. 'Ne kao da me zanima, s obzirom da te je neko očigledno danas malo jače udario u glavu. Pričaš gluposti još više nego obično.'

Garet se samo zabavljeno smeskao dodajuci jos malo sarkazma svom vec zajedljivom tonu.

'Eh? Zar ja? Ccc... Nadam se da ces jednog dana shvatiti ko lupeta... Ali, u redu, hajde da te prosvetlim. Mogao bi da bacis pogled iza mene, ka stolu gde samo jedna osoba sedi, a onda da malo pogledas i oko nje, i samo ce ti se kasti.'

Glavom je pokazao na nekoga iza sebe.

Rouz je jos uvek sedela u blazenom neznanju, posto je Garet izuzetno tiho pricao. Ti i tamo, bacila bi po koji pogled ka Vilijamu, ali nije primetila nikakav rezultat. Sem toga, posle onoga sto je uradio prethodne nedelje, gotovo da joj je i laknulo sto je ne gleda.

Kad bi me pogledao, tada bih stoprocentno bila sigurna da planira nesto slicno onom ruganju od prosle nedelje... Mozda je cak i bolje ovako. Ionako je bolje da me ne primecuju ljudi koji bi mogli da me surovo zavitlavaju samo zbog neke izmisljene osobine.

Vilijam uzdahnu. 'Sa tobm nema svrhe svađati se, zar ne? Te dve moždane ćelije koje još uvek imaš nisu u stanju da reprodukuju ništa više od tog tvog dosadnog 'Ja sam uvek upravu' stava.' On protrlja oči još jednom, podigavši nedugo zatim glavu da osmotri šta je to toliko zanimalo Gareta.

U kafeteriji je bila gužva, s obzirom da su se sve četiri godine smešale zajedno u jednu prostoriju, te mu je zato trebalo nekoliko minuta da pronađe sto o kom je Garet pričao. Rouz pomisli on. Šta je tu tako zanimljivo? Mala je ponovo virila prema njemu preko ivice svojih ogromnih naočara... Vilijamovom mozgu je trebalo nekoliko minuta da prihvati novu informaciju. Rouz nije nosila naočare. Ka njemu su kroz kratke šiške virila dva lepo oblikovana smeđa oka, pre nego što je skrenula pogled, okrenuvši mu leđa. Kosa joj je padala preko ramena, lepršavija nego što se sećao od ranije. Hm...

'Šta si ono rekao, debilu?', reče on, ustajući. 'Da ne mogu da je poljubim? Sto dolara da ću je pretvoriti u žele za manje od pet minuta.' On namesti jaknu udobnije na ramenima i zakorači napred nadmeno, sručivši se na stolicu kraj Rouz.

'Yo.'

Rouz je pokusala da sakrije iznenadjenje na svome licu kada se Vilijam iz vedra neba materijalizovao kraj nje. Po prvi put u zivotu, nije pocrvenela. Doduse, njen stomak je poceo da izvodi neverovatne akrobacije.

'Da, VIlijame?'

Nista pametnije nije ni mogla da mu kaze, a u njenoj glavi samo se cula sirena za uzbunu.

Ko zna sta je sad namerio... Samo neka je neko zavitlavanje, i nista vise od toga, i mislim da cu biti zahvalna i na tome.

'Trazis nesto,' upitala je nesigurno i tiho, pokusavajuci da spreci zatreskani osmeh da zablista na njenom licu.

'Mhm.', odgovori on odmeravajući je od glave do pete. Skinuvši naočare, i sredivši kosu, izgledala je mnogo bolje nego ranije, gotovo sklatko, i svakako dovoljno lepo da mu ne smeta da je poljubi. Sad, kad bi još nešto uradila povodom tog stidljivog ponašanja, možda bi mu se i svidela...

Hm... pomisli on. Ako me udari, pozvaću je da izađemo

Čudna logika, ali Vilijam je oduvek voleo da njegove devojke poseduju istu tvrdoglavost koju je on toliko cenio kod sebe.

Iskreno, nije zanimljivo ako se samo raspadne i počne da plače

'Garetovih sto dolara.', završi on misao, uhvativši je lagano za bradu, i podigavši joj lice ka svom, da bi prislonio svoje usne na njene, poljubivši je dovoljno pažljivo da je ne preplaši (više nego što će već biti preplašena), ali dovoljno snažno da Garet ne može da mu kaže da se poljubac ne računa.

Rasirenih ociju ga je posmatrala samo sekund, ali onda je zatvorila oci dok su joj misli strujale glavom, no ne vise od dve sekunde.

Zbog Garetovih sto dolara se usudjuje da mi ukrade prvi poljubac, i to pred punom kafeterijom? Ovo nece ici, da znas.

Da se ovaj poljubac desio pod nekim drugim okolnostima, da je mogla da se prepusti, a ne da oseca poglede drugih ljudi kako za poput bodeza zabijaju u njena ledja, mogla bi cak i da mu dopusti da nastavi i verovatno bi uzivala sto im se usne dodiruju, mada bi ona taj poljubac malo izmenila... delovao joj je nekako povrsno, nekako... nije znala koju rec da upotrebi.
Ali posto su okolnosti, bile drugacije, uradila je nesto sto nikada nije...
Stegla je svoju sitnu saku u pesnicu i... udarila Vilijama najjace sto je mogla.

Auč,pomisli on. Pesnica joj je bila sitna poput dečije, i pod normalnim okolnostima, jedva da bi je i osetio, ako bi uspela da ga udari, s obzirom da se pomerala tako sporo. Ali, pošto ga je glava još uvek bolela, udarac mu je odjeknuo kroz već osetljivu glavu, i on se naže unazad.

'Aaaaj...', dozvolio je sebi da uzdahne na glas iako nije morao, znajući da će joj pomoći da to čuje, s obzirom da joj se poljubac očigledno nije svideo. 'Dobro udaraš.', reče on trljajuči obraz. 'Čovečeeeee... Glava sad sigurno neće prestati da me boli.' Protljavši još jednom bolno čelo, on dohvati bocu soka sa njenog poslužavnika i prisloni je na slepoočnic. 'A, hladno. Prija...', zatvorivši oči, on se naže unazad u stolicu, opustivši ramena.

'Hej, Rouz...', pozvao ju je posle nekoliko sekundi. 'Hoćeš da izađeš sa mnom sutra?'

Jos je pokusavala da se povrati, a onda je stiglo novo iznenadjenje. Pitao ju je da izadju. Njih dvoje. Sutra. Podigla je obrvu sumnjicavo.

Da ne planira mozda da se ja pojavim na dogovorenom mestu, a onda se elegantno ne pojavi, nego zbrise sa drustvom i hvalise se? Dodjavola...

Zelela je da prihvati njegov predlog, ali nije bila sigurna... nedelju dana pre toga rekao ja da ga je bas briga za nju, a sad je pita da izadju.

Sigurno ne bi moglo bas da skodi ako prihvatim... uostalom, najgore sto moze da se desi je da me zavitlavaju ako me ispali. Zar ne?

'Hocu'.

'Ha.', nasmeši se on široko tako da mu je celo lice zablistalo. 'Odlično.' Ponovo je otvorio jedno oko i odmerio je od glave do pete, dok su mu oči svetlele zbog svetlosti koja se prelamala kroz bocu. Zatim se okrenuo, tako da sedi ruku naslonjenih na naslon stolice, koji je sada bio okrennut ka njoj, i spustivši sok na sto, ispružio ruku. 'Daj mi telefon.', reče on. 'Nemam olovku pri sebi.'

Ona ga samo cutke poslusa i pruzi mu svoj telefon, i poce da razmislja o tome gde planira da odu. Mozda misli da je odu u bioskop ili tako nesto/ Nedajboze da je neka igraonica u pitanju... momci tu inace ceo sastanak provedu bez da i jednom pogledaju devojku s kojom su izasli.

'Vilijame, gde tacno mislis da idemo?'

Zapravo, nadala se pre nekoj poslasticarnici ili tako nesto. Nekako joj ideja da bude sa nekim tri sata u tamnoj prostoriji i gleda film nije delovala bas najprimamljivije.

'Moj broj.', reče on, otkucavši svoj broj i upisavši svoje ime. 'Pošto ja i sutra imam kaznenu, tako da ne mogu nigde pre četri.' Vrativši joj telefon, on se zamisli na sekund.

'Ovde blizu ima restoran istočnjačke hrane. Prilično je dobar.'

Gledala ga je zacudjeno, razmisljajuci zasto je bas to mesto izabrao, ali ipak, to joj se i dopalo. Bilo bi lepo da proba i nesto novo, a da nije u pitanju kineska kuhinja.

'Oh, u redu onda. Pa kada nameravas da odemo tamo?'

On je pogleda ispod oka. 'Prilično sam siguran da znaš šta vozim.', reče on, izvukavši ključeve iz džepa, provukavši po navici prst kroz privezak, vrteći ih oko prsta. 'Jesi li ikada ranije bila na motoru?', nasmejao se.

'Nisam, ali ocigledno je da cu i to uskoro da probam, zar ne?'

Stomak joj se blago stegao pri pomisli na voznju. A onda se setila da ce da proba NJEGOV motor, onaj isti kojim je prosle nedelje odvezao onu lepu crvenokosu. Srce joj je zaigralo pri pomisli da on mozda sa tom devojkom nema nista, bar nista poput veze ili necega veceg od prijateljstva.

'Pa, jel hoces da odemo tamo posle matematike?'

To vreme bi joj idealno odgovaralo, posle bi lepo uradila i domaci i u svom dnevniku bi do detalja opisala gde su bili, sta su radili, o cemu su pricali... sve one stvari koje jedan decko ne bi trebalo da procita.

'Da, ali ja danas ne mogu.', uzdahnu on, prošavši rukama kroz kosu. 'Mojoj mlađoj sestri je rođendan, i zbog kaznene ću već propustiti pola proslave. Moram da se nacrtam tamo do 4 i 15 ili sam mrtav.', reče on, uzdahnuvši ponovo i naslonivši se na ruke. 'Tako da, sutra.', nasmešio joj se ponovo.

Možda bi i mogla da mi se svidi.

'Ne brini, to mi savrseno odgovara, nema problema.'

Da, znala je i da ima mladju sestru i delovalo joj je tako simpaticno sto zuri da stigne na proslavu rodjendana koji je tog dana obelezavala.

'Koliko godina puni tvoja sestra?'

Ovo je vec znala, ali on to i nije bas morao da zna. Kao da bi mu ikad otkrila da u dnevniku zabelezi svaku iritantno dosadnu sitnicu koju je toga dana o njemu saznala.

'Petnaest. Dosada mala.', reče on frknuvši iznervirano dok je u isto vreme prelazio rukom preko rukavica koje mu je ona poklonila. 'I još dvanaest glupavih derišta koje je pozvala. A ja moram da ih pazim, i to skoro četri sata.'

'Pa, ja imam dvoje mladjih od sebe, brata i sestru... nije bas tako strasno, jos uvek su tako zarazno veseli...'

Ne mogu da verujem da stvarno izlazimo...

Zapravo, iako je njena spoljasnost bila mirna, neuzburkana, u njenom umu cule su se fanfare zajedno sa njenim likovanjem koje nije smela da izrazi naglas, bar ne jos uvek.

'Znas, ja uvek budem na njihovim proslavama i nikada mi nije dosadno... Valjda zbog toga sto im postanem glavna zanimacija jer sam starija.'

'Hm...', on nakrivi glavu, odmeravajući je proračunato kroz pomalo skupljene oči. 'Ma šta kažeš...' Razmislio je još malo, nakrivivši glavu za još jedan stepen sa svakim 'hm' sve dok nije ležao potpuno nakrivljen na naslonu stolice.

'Pođi sa mnom.', reče iznenada. 'Na proslavu. Možeš i da povedeš brata i sestru ako želiš.'

'Ozbiljno mi predlazes da podjem s tobom?'

U svojoj glavi pocela je da smislja sta bi mogla da uzme devojcici, a da bude brzo i da stignu na vreme. A onda je shvatila da bi dnevnik kao poklon mogao savrseno da upali. Nakon svega, devojcice u njenim godinama ne otkrivaju sve roditeljima, nego im je lakse da se izduvaju na papiru.

'Jel mozemo da svratimo do jedne knjizare kasnije? Imam na umu sta bih mogla da joj donesem.'

Izgleda da ce njena brza voznja motorom biti jos tog dana.