Maths class

Tomas Grej usao je u ucionicu sa dnevnikom u jednoj ruci i tasnom u drugoj, radujuci se sto je sreda i pola radne nedelje je proslo.
Naravno, njegovi djaci su se uozbiljili onog momenta kad je usao, seli su na mesto i uzeli sveske. Doduse, znao je da bi svakog momenta mogli da naprave kakav ispad, poput gadjanja papiricima ili gumicama, ili, nedajboze, slikanja devojcica ispod skunji od strane pubertetom udarenih mladica, pa je uzeo hemijsku na gotovs, kao jedino oruzje koje kao profa matematike u srednjoj skoli moze da ima, spreman da je iskoristi i zapise odgovorne u napomenu svakog trenutka i zakaze im kaznenu nastavu na kojoj bi za cetiri sata uradili najmanje pedeset primera iz bilo koje predjene oblasti.
Uzdahnuo je i rekao: 'Dobro jutro, bando... znate sta treba da radite. Domace na sto i da vidim sta znate!'

Vilijam je odsutno žvakao žvaku. Imao ju je u ustima još od jutros, i guma je polako počinjala da gubi ukus jabuke, a dobija ukus, pa, gume, ali je on ipak nastavljao da je žvače čisto da bi imao čime da zabavlja usta.

Dolazak nastavnika je obeležio tako što je napravio balon koji mu je sekund kasnije pukao u lice. Sveska pred njim je bila otvorena, ali umesto brojeva preko stranica su se nizale nepovezane fraze na japanskom. Vilijam je voleo da sluša muziku dok radi domaći, a matematika mu i onako nije išla. Negde između prve i druge strofe Wired Life-a video se pokušaj domaćeg zadatka koji bi možda i bio tačan, da Vilijam nije odustao nakon što je dobio rezultat x=-24. Ko će da crta toliki grafik? Zadatak mu i onako nije bio tačan verovatno, tako da, zašto da se muči?

Matematika je bila jedini predmet koji mu uopšte nije išao, i od koga je odavno digao ruke. Jedini problem je bio što on to nikako nije uspevao da objasni nastavnku Tomasu.

Tomas, matematicar koji je verovao da nema toga sto se ne moze postici vezbanje, uspesno je registrovao zvaku koja je pukla i sad bila na Vilijamovom licu.
Jednog dana, mali, uspecu da te ubedim da ovaj predmet moze da ti ide sjajno. Samo mi daj priliku da te kaznim, dovucem na kaznenu nastavu i gotov si.
Poceo je polako da prolazi izmedju klupa, usput klimajuci glavom za tacna resenja i pamteci koji primeri djacima nisu isli da bi ih kasnije objasnio podrobnije. Uskoro je stigao do Vilijamove klupe i, bacivsi pogled, shvatio da mu domaci, vec deseti put nije kompletan. Uvek je zahtevao da se postupak radi korak po korak, da se sve belezi jer se covek lako izgubi u brojkama ako ne pazi, sto je jos gore od resavanja sudokua u pijanom stanju.
'Vidim, Vilijame, da ni ovaj domaci nije imao srece sa tobom, pa je ostao uskracen za kompletno resenje. Jel mozes da mi objasnis zasto?'

'Naravno, samo je pitanje hoćete li da vam odgovorim iskreno, ili da izmislim priču koja me neće ostaviti skraćenog za glavu, ili, još gore, zaglavljenog na kaznenoj nastavi.', odgovori Vilijam, zavalivši se u stolicu, i podigavši pogled, ukrstivši oči sa nastavnikovim, koje su bile skrivene iza tankog crnog okvira pravih nastavničkih naočara. Obično se trudio da se bolje ponaša na časovima, javljajući se na onima koji su mu išli, i jednostavno ćuteći na onima koji nisu, ali neštu u profesoru Greju ga je iritiralo na instinktivnom nivou, toliko, da ni njegova gotovo kamena samo kontrola nije mogla da savlada tipične tinejžerske emocije koje su ga obuzimale. Za sada je uspeo da ibegne izazivanje požara u kabinetu matematike, ali više nego jednom, snažan nalet vetra bi se probio kroz pritvorene prozore i pokupio sve sa stolova, pravo na pod.

'Dakle?', reče on ponovo, prekrstivši ruke iza glave i namestivši se udobnije u zaista neudobnoj stolici, znajući da će kako kod okrene, u njoj provesti još dodatna tri sata. Zato je i rekao Crvenokosoj da ga pronađe oko 4.

'Vilijame, vidimo se na kaznenoj nastavi. I ocekujem kreativan odgovor zasto nisi sve uradio, imas vremena do kraja casa.'
Nasmejao se u sebi smisljajuci koje zadatke da mu postavi i da li da mu dovede i drustvo. Nastavio je da pregleda dalje i preko okvira svojih naocara koje su mu sada bile tek navrh nosa, nasao je jos jednog kandidata za kaznenu nastavu.
U redu, jeste da se cini da je malo opsednut, ali im zapravo misli najbolje. Svakako ce nesto nauciti ako budu dodatno radili, a to nikome ne skodi. Jedno ime je neonski bljestalo pred njegovim ocima jasno obelezavajuci sledecu ''zrtvu'', Dzona Vilijamsa. Znao je da se on i Vilijam druze, a i nije uradio domaci, opet, po 15. put tog meseca, pa bi svakako bilo dobro da oseti posledice.
'Dzone, vidim da si i ti na ratnoj nozi sa domacim zadacima. Sta kazes da to resimo danas na kaznenoj nastavi?'
Dzonova kosa strcala je u svim pravcima, ali je delovala naelektrisano kad je cuo da ide na kaznenu nastavu. Njegove zelene oci bljesnule su u znak protesta, ali znao je da ne moze nista da uradi da izbegne cas.
Sa usnama blago iskrivljenim u liniju koja bi trebalo da predstavlja osmeh, zavrsio je pregledanje vrativsi se u prvi red, prosavsi tacno pored Rouz koja je vec bila crvena poput ruze po kojoj je i dobila ime.
Prozvao je nekoliko djaka da resavaju zadatke dok je lenjo smisljao dalje primere kojima bi mogao da im objasni bolje ona mesta na kojima su zapeli.
Ispod oka je posmatrao VIlijama koji je ponovo odustao od resavanja problema, i Rouz koja je, posto je naravno po ko zna koji put tacno resila zadatak, zvrljala nesto po ivici svoje sveske na koju su padali pramenovi njene duge smedje kose, a onda svojim tamnim ocima kratko i brzo skrenula pogled ka Vilijamu koji nije bio dovoljno svestan, a opet i vise nego dovoljno lenj, da bi shvatio o cemu se radi. Bilo da je u pitanju matematika ili Rouz.

Lenjo zapisavši tačno rešenje svakog od zadatka koji su imali za domaći na sledeću praznu stranu čisto da bi izgledalo kao da nešto radi, Vilijam se zatim posvetio jednom zataku koji mu je profesor Grej dao a koji je zapravo mogao da reši.

Ubacivši kraj olovke u usta, Vilijam se namršti na plafon kao da mu je kamena površina upravo uvredila majku. Uskoro je našao šta je tražio, ako ne na plafonu, a onda unutar svoje sopstvene glave.

Ispod zadataka praznu stranu je uskoro krasio i naslov ispisan njegovim najboljim rukopisom. 'Deset (kreativnih) razoga zašto nisam uradio domaći zadatak iz matematike'. Posvetivši nekoliko trenutaka ukrašavanju slova senkom i povremenim lobanjama da bi im dao gotički stil, on na brzinu ispisa sve što je smislio, dodavši na kraju krupnim slovima 'Biraj!' znajući da će onaj kome je namenjeno znati šta treba da radi.

Iscepavši zatim list iz sveske, u nekoliko uvežbanih pokreta napravio je od njega pristojan avion. 'Hej, Džone!', reče on dovoljno glasno da je mogao i da se prodere, bacivši odmah zatim papirnu letelicu ka svom najboljem prijatelju. Nažalost, baš u tom trenutku, njegova moć odlučila je da talas osećanja koja su ga preplavila pretvori u dašak vetra koji je skrenuo papirić sa putanje, pravo u Rouzinu kosu.

'Fuck!', promrmlja on ispod glasa.

Rouz oseti da joj se nesto naslo u kosi i shvati da se radi o papirnom avionu. Znajuci ko je jedini mogao da ga baci, pocrvene u licu kako jos nije tog dana, a samo zato sto je, pa makar i nevoljno, sad morao da obrati paznju na nju. Uze VIlijamovo remek-delo iz kose, ali pre nego sto je mogla da ga razvije i procita, Dzon je uspeo da ga glatko uzme iz njene ruke. Nije protestvovala, to nije zapravo ni bilo deo njenog karaktera, ali je popreko pogledala u Dzona.
Krajickom oka, Tomas je primetio da se nesto desava, a da nema veze sa matematikom. Kratko ispitivanje izraza lica njegovih djaka rekao mu je sve sto mu je trebalo da zna.
'U redu... Momci, kaznena nastava vam je produzena i imacete je i sutra. A ti, Rouz, dodji, takmicenja ce uskoro poceti, pa bi bilo dobro da pocnem sa tvojim pripremama.'
Sada jos crvenija u licu, a on jos srecniji zbog kockica koje su se tako lepo sklopile, oboje nastavise ono sto su prethodno radili. Ona je i dalje kradomice gledala u Vilijama, dok je Dzon citao nesto sa papira, jedva se suzdrzavajuci da ne prsne u grohotan smeh.
Da mi je znati samo sta pise u tom papiru... Pomislila je gorko. Sta ako je hteo Dzonu da se pohvali nekom devojkom ili necim tog tipa? Svakako je znala da se ne bi pohvalio njom, dobrom devojkom iz njihovog razreda, streberu iz prve klupe i, sto je nagore, nekim ko ce biti sa njima jos i posle skole.

'Dakle?', čas se završio pre svega nekoliko sekundi, i sa sveskom sigurno naguranom u njegov ranac, Vilijam je zgrabio Džona za rame, udarivši ga lagano u nadlakticu. 'Šta misliš?'

Dzon se slatko nasmeja na Vilijamovo pitanje. Izbor izgovora mu uopste nije bio los, a neki su bili urnebesni.No, to nije ono sto ga je najvise zabavilo. Najbolja stvar koja mu se desila na tom casu bila je videti Rouz Tarner kako crveni, a jos bolje, ili neprocenjivo, kako hocete, je bilo to sto je imao prilicno dobru ideju zbog koga bi mogla da menja boje uspesnije od tek popravljenog semafora.
'Druze, moram da ti kazem da nista smesnije nisam procitao, ali sta da radim, to nas ne izvlaci od onog daveza,' tu krisom pogleda u Tomasa koji je bio zaglibljen medju streberima koji su skoro klecali moleci za dodatni domaci zadatak.
'Nego, nesto jos bolje od toga, a kladim se da nemas pojma o cemu je rec. Jesi li video Rouzinu boju kad te je pogledala?'
Matematika mu nije isla, ali je svakako mogao da u svako doba dana i noci, i trezan i pripit, shvati kojoj se devojci koji decko dopada. Ili devojka, ali to je vec jedna neprijatno bolna tema.

'Znam, nisam ni mislio da hoće, nego rekoh, hajde jednom da uradim njegov domaći, kad već mogu.', nasmejao se sebi u bradu, posmatrajući Štreberski Krug Field's High-a i mršteći se.
Jedini trenutci kada je zapravo želeo da kontroliše svoju moć bili su ovi, tokom kojih je bio primoran da posmatra savršeno zdrave tinejdžere kako se uzbuđuju oko, od svih stvari, matematike

'Da mi je da ih sve oborim kao kegle... Da, tako, otprilike, pomisli on, toliko zanet sopstvenom maštom da isprva nije ni primetio šta je Džon rekao.

'Ha, šta? Semafor?', reče on, upotrebivši odvratan, odvratan nadimak koji su 'drugari' iz razreda nadenuli Rouz samo zato što je bleda i brzo crveni. 'Šta s tim? Devojka crveni svaki put kad je muško pomene u rečenici, ne daj bože nešto više.'

Taman kad su poslednje reci silazile sa njegovih usana, Rouz se nalazila iz njegovih ledja, pokusavajuci da se sakrije iza zavese od svoje talasaste kose i svojih naocara koje su mnogo toga krile, ali nije bas da se neko jos setio da proba da je izazove da ih skine.
Vilijame, da samo znas, znao bi da crvenim samo zbog tebe.
Ni ne pogledavsi ga opet, a bolno uvredjena i svesna da je za sve samo stidljivo strebersko celjade bez i trunke ljubavnog, nedajboze seksualnog, iskustva.
Dzon je samo nastavio da se smeska, savrseno svestan Vilijamovog nedostatka takta u ponasanju.
Prijatelju, nikad ne bi bio dobar kockar. Ne znas da citas ni njeno lice kad je tako ocigledno sta je u pitanju. Kako bi tek otkrio blef?
Sa tom mislju u glavi, on nastavi da ga zacikava.
'Kad je pomene bilo koje musko, ili samo ti? Ili imas tako visoko misljenje o sebi da verujes da si stvoren samo za elitu?'
Smejao se u sebi, ne znajuci kako na lep nacin da mu kaze da nema pojma sa zenama. Jesu razlicite, ali kad se zaljube, reaguju manje-vise isto. Pocrvene. Postanu semafori.

'Elitu?', Vilijm ga pogleda sa strane, koristeći svoju visinu. Zapitam je frknuo, skrenuvši pogled i osmehnuo se osmehom-koji-nije-osmeh, pokazavši zube. 'Poslednji put kad sam proverio, Džone, nisam bio ni blizu bilo koje vrste elite. A ni ti nisi daleko od mene, druže.', reče on, trljajući ožiljak iznad leve obrve, još uvek se smejući bez i trunke sreće. 'Još od prve tuče, obeleženi smo kao delikventi. Mogli bi 'ladno etiketu na čelo da nam zalepe... Nije kao da bi meni trebala, sa ovim', okrenu se on, pokazujući Džon tačno na šta je mislio dok je izlazio iz učionice, i dalje nasmejan, ali malo iskrenije, setivši se kako je tačno dobio taj ožiljak-Džon, i njegov nerazdvojni srebrni prsten na palcu. 'I iskreno, jebeno sam ponosan na to!', reče on, derući se kroz hodnik dok se smejao iz dubine grudi. 'A što se Semafora tiče... Heh. Nije k'o da me je briga!', reče on prolazeći pokraj Rouz koja se zaustavila na ćošku da popriča sa nekim.

Semafor, je li? Jednog dana, udaricu te tako jako da ces se crveneti do Nove godine...
Cula ga je sasvim jasno i glasno, kao i jos pola hodnika ispunjenog ucenicima i profesorima koji su se ponasali kao da ne cuju. Bila je presrecna sto pored sebe ima nekoliko ljudi kojima je ona samo Rouz. Zabavna, lepa i slatka Rouz.
U svojoj glavi, napravila je zabelesku da pita brata da je nauci da udara, nikad se ne zna kad bi devojci to moglo da zatreba. Narocito kad je osvetnicki nastrojena. Ili jos gore, zaljubljena. To je triput gore od osvete. Onda je jos ociglednije sta bi zelela da mu uradi. Ovaj put, pozelela je da moze da eskivira matematiku, ali nekako joj se nije dalo. Verovatno ne bi mogla da pobegne od ljubomornih glasova u hodniku koji objavljuju srecno i cvrkutavo kako je dobra devojka na sjajnom putu da postane losa.
I znala je, nekim cudom, sta je Dzonu u glavi. Osecala se ugrozeno, jer on je shvatio da joj se Vilijam dopada. A da sve bude gore, uspeo je da izvuce njemu savrseno pristajuci odgovor: Nije me briga.
Jednu stvar je Dzon zaboravio da mu pojasni, a zna je svaka devojka. Muskaraca ima na milion, a to nzaci da je izbor veliki. Skoro savrsenih devojaka je potpuno ogranicen broj.

Videvši Rouz kako ga strelja pogledom k'o da su bodeži, Vilijam se namerno okrenuo ka njoj, počevši da hoda unazad koz hodnik. Isprva se samo nasmešio, da bi zatim podigao dva prsta do ožiljka iznad obrva i pretvarao se da salutira. Da nisu bili u hodniku punom nastavnika, uradio bi i nešto više, ali nije mogao da priušti dodadnu kaznenu nastavu-večeras se ipak nalazi sa Crvenokosom, jedinom osobom na ovom svetu koja zna šta on može da uradi. I kao po kazn, upravo u tom trenutku, slavina u holu je eksplodirala bez razloga, pokvasivši ga do gole kože. (Iskreno, čak i njegova moć zna da se ponekad ponaša k'o pravi kreten.)

Neka ga... Proci ce me. Zaljubljenost bi ionako trebalo da bude samo hemijska reakcija. Nece trajati vecno.
Zadovoljna svojim rezonovanjem, samo se slatko nasmejala kad je nazovi-frajer zavrsio mokar do gole koze.
Imacu cemu da se smejem kad stignem na matematiku.

...

5 sati kasnije

Kabinet za matematiku

Tomas se vec udobno smestio sa tonom papira ispred sebe i telefonom u ruci. Cim je zvonilo, njegovih troje djaka je uslo. Ili bolje receno, troje od cetvoro omiljenih djaka.
Rouz je sela dalje od momaka, do prozora, srecna sto bar na neki nacin moze da mu pobegne. Njih dvojica, doduse, kao da su bili u svlacionici, pricajuci masne viceve, uglavnom o devojkama slicnim njoj.
Ponizavajuce, ali gotovo istinito. Valjda u svakoj prici ima zrnce istine.
Tomas gotovo da je zevnuo koliko mu je prizor bio dosadan, tako tipican, ustaljen. Dobro utvrdjen sablon koji se mogao ponoviti bilo gde u svetu, na gotovo identican nacin. Tuzno, ali njih troje su ga savrseno oformili. A to mu je donekle dalo ideju. Ta sreda je dan za stvaranje novih sablona. Zasto se ne bi igrali kombinatorikom i videli gde ce ih to odvesti? Nakon svega, kombinatorika se za mnoge stvari koristi. I za one manje ocigledne, a tako banalne. Skoro da bi za Rouz procenti bili korisniji. Na mestu je bio spreman da umre, ako ne bi imala 100% sansi da nadje decka, pod uslovom da skine naocare i izadje iz svoje ljusture.
''Dakle, da pocnemo...''

Previjajuđi se od smeha u stolici, Vilijam baci još jedan pogled na sat, utvrdivši da će se kaznena nastava, čak i ako se produži, završiti taman na vreme za njegov... Hm, na šta on to tačno ide? Neku vrstu sastanka a frikove? Kao anonimli alhokoličari sa samo njih dvoje?

Zdravo, ja sam Vilijam, i imam naviku da dižem stvari u vazduh kad se iznerviram

Pomisao ga je toliko zabavljala da je ponovo prasnuo u smeh pre nego što je Džon uopšte stigao do kraja sledećeg vica.

'Yo, jel tebi dobro?', upita ga drug.

'Jel me ti ozbiljno to pitaš?', odgovori Vilijam frknuvši i okrenu se ka tabli kada je profesor progovorio.

To me podseti. Nerviranje. Nema nerviranja. Nerviranje je zabranjeno

Iznenada, Vilijam se potpuno smirio. Usne su mu se izvile iz osmeha, i glupi zvuci koje je pravio dok se smejao sasvim su prestali. Ispravio se u stolici, gde ga je preplavio talas tišine.

Diši pomisli on udahnuvši duboko. Diši... I nemoj da se nerviraš

Tomas je bio zadovoljan jer su se primirili. JOs samo da se seti sta je zeleo da radi sa njima na tom casu, a onda se setio da Rouz da dodatni materijal, da pokusa sama da ga resi, a da sa njima dvojicom radi posebno. Sa gomile koju je doneo uzeo je tek jedan papir, koji je sazdrzao oko 100 sitno kucanih primera koje bi jedino Ajnstajn resavao, i to kao povremenu razbibrigu, i brzo ih dade devojci koja je nekako postala potpuno neprimetna i ne bi znao da je tu da je povremeno nije cuo kako zeva ili mrmlja sebi nesto u bradu, sa uputstvom da resava koliko god primera zna, i da zabelezi one koji su joj teski.
Suzdrzavsi jedan dug i tezak uzdah, jer onda je sledio tezi deo, on se okrenu momcima. Na trenutak se priseti sebe u njihovim godinama, kako ni to nije bilo tako davno, a on jos uvek moze da se seti svega sto je napravio, pa i cinjenice da je na kraju srednje skole zaprosio svoju devojku, kasnije je i ozenio, i s njom je jos uvek, srecan i zadovoljan jer ga voli bas kao strebera kog je oduvek poznavala. I koji joj je nudio pomoc oko domacih zadataka iako je znao da je sve odavno zavrsila.
Za Dzona i Vilijama uzeo je znatno vecu gomilu, zamolio ih da otvore sveske i da konacno pocnu, obecavsi iznenadjenje za kraj casa.

Uzdahnuvši kada je video gomilu papira, Vilijam je uspešno zablokirao nadolazeći nalet ljutnjeu stomaku. Pet godina vežbanja je ipak vredelo nečemu, ako ne perfekciji. Ipak, namrštio se. Možda mu nije bilo dozvoljeno da oseti mržnju koju je gajio prema matematici, ali ideja mržnje bila je sasivm bezbedna sve dok ne pronađe način da izađe iz okvira ideje i zapali sve oko sebe. Uzdahnuvši još jednom, on odluči da pokuša da se skoncentriše na brojeve, samo da bi ih uskoro video kako igraju preko stranica i začuo lagani bit muizike u glavi. Gotovo nesvesno, počeo je da ispisuje stihove po stranici dok je profesor još uvek pričao.

Tomas je zgrabio stolicu i prineo je blize decacima. Bio je pomalo umoran, pa je odlucio da se na neko vreme ostavi uzasavejuce bele table, koja cak i kod njega uspesno izaziva glavobolju, i losih markera.
S druge njegove strane, Rouz se bacila na resavanje zadataka... Mogla je da postavi novi rekord u brzom resavanju njegovih primera, ali lenjost joj je doskocila.
A na drugoj strani domaceg terena, Dzon je u svojoj glavi razvijao pravi kolumnu za zene, tj. sve ono sto bi one htele da znaju o muskom svetu. Posto je vec morao da bude na matematici, samo jedna asocijacija je mogla sa tim da se poveze. Brojevi telefona. Zlatno pravilo skupljanja brojeva telefona devojaka, bilo da je neku sreo u kaficu, na pumpi ili gde god, svakako je glasilo ovako: Nemoj da osecas obavezu prema devojci samo zato sto si joj rekao da ces je zvati. Uvek biraj najbolju iz ponude.
Onda mu je sinulo sledece. Da li bi Rouz ikada bila nekome najbolja iz ponude? Verovatno, kad bi skinula te naocare koje su samo isticale strebersku poziciju u odeljenju i buducu titulu djaka generacije, nesto sto nijednom decku nije trebalo da se nabija na nos, da je na neki nacin inferioran u odnosu na devojku. Da, to je bio problem sa Rouz. Svi su se osecali inferiorno pored nje, a ona cak nije morala ni da se potrudi da se to desi.
A Tomas... Pa, njemu je opet nadosla bujica secanja na njegovo vreme u srednjoj skoli. Jeste da je bio streber, prava sveznalica za medalju, ali trenirao je kosarku. Onako, iz zabave, a svakako da bi skrenuo paznju devojke koju je kasnije i zaprosio. Ostalo je istorija.
Morao je da se suzdrzi i ne odrzi lekciju o tome kako se svakako znalo, bar u njegovo zlatno doba, da devojke sa naocarima svakako vise vrede od malih damica koje su redovno sretali na pijankama petkom uvece.
Neverovatno, ali svako je nesto povezivao sa kaznenom nastavom. Prvo, retko je to zapravo bila kazna, cak je nekada bilo i zabavno. Drugo, jos zabavnije je bilo ono s kim biste zaglavili u toj prasnjavoj ucionici na sledeca dva sata. Trece, ko zna sta biste saznali za to vreme, samo bacivsi pogled kroz prozor. U ovom slucaju, da su bacili pogled samo na tu stranu, videli bi svasta. U ovom slucaju, sasvim jasno bi videli da je Rouz prestala da resava zadatke, a da je za to vreme cela poledjina njene sveske bila preskrabana. Tacnije, bila su preskrabana srca sa dva imena koja su se u svakom pojedinacno nazirala. Tomas je to primetio jos pet minuta ranije, odlucivsi da je pusti da se malo odmori, ali Vilijam to nije video... Tomas je potpuno upoznat sa jedinom stvari koja je u tom trenutku okupljala VIlijama. Tomas je znao za njegovo gotovo opsednuto ispisivanje stihova na japanskom. I svakako je smatrao da je vreme da ga zaustavi tu gde je stao, tek toliko da ima neke koristi od matematike koju bi morao da mu objasni.

Nije mogao da se seti sledećeg stiha. Uspeo je da ispiše gotovo celu pesmu a da nastavnik to ni ne primeti pre nego što im je prišao, vukući stolicu po podu, ali Vilijam je to jedva primetio. Bio je previše zadubljen u stihove, povučen u neki svoj svet gde je jedini zvuk bio lagani ton pesme koji ga smiruje iznutra. Ponovio ju je toliko puta da bi svako normalan rekao da je već postao opsednut njom, ali njega nije bilo briga. Sve što ga smiruje tako dobro, mora da bude dobra stvar, zar ne?

Naravno. I stoga...

'atama o meguru suuchi wa
rasen o egaki kyuujoushou
(The value of the numbers in my head
spiral upward rapidly)...'

zapeva on isprva tiho ispod sasvim pristojnog glasa, a onda malo glasnije, dok mu je bit pesme odzvanjao u glavi, sve dok ga nije preplavio talas tišine.

'sagashite demo karamatte
tadoritsukenai
What is Wired Life
nogarerarenai nante
oroka de utsukushii
There is Wired Life'

A,da, tako ide...

Isključivši se iznenada iz pesme koja ga je opsedala sada kad je bila završena, Vilijam je trzajem podigao glavu i još jednom ukrstio oči sa nastavnikovim.

Pogledi su im se ukrstili poput maceva i samo su varnice falile u tom trenutku i izbio bi pravi vatromet.

''Mozes li da mi pojasnis sta radis sada kad bi trebalo da se pozabavis matematikom? Cini mi se da ne moram da objasnjavam da bi mogao da padnes razred ako ovaj predmet ne shvatis ozbiljno i pocnes da radis. Posto sam vec ovde, mogao bi da iskoristis to sto zapravo i hocu da ti objasnim sve sto ti nije jasno, pa makar kretali i ispocetka.''

Sada su ga posmatrala jos dva para ociju u iscekivanju sta ce sledece da se desi. To je bio prvi put da je njihov profesor matematike tako nesto izgovorio naglas.

'Znam.', odgovori on, spuštajuć pogled u naslonivši se u dublje u stolicu, prevrćući olovku između prstiju. 'Ali isto tako znam i da nema svrhe. Jednostavno nemam talenta za matematiku.... Svaki put kad probam da se skoncentrišem na brojeve, desi se ovo.', reče on pokazujući na svoju svesku preplavljenu rečima, uz povremenu hiraganu i pokoji kanđi. Mešao ih je, jer nije postojao način da piše dovoljno brzo na japanskom.

'Ironično.', reče on ispisujući prevd prva dva stiha koja je otpevao i okrećući svesku tako da nastavnik može da ih vidi. 'Zar ne?'

Tomas je bacio pogled na reci ispisane u njegovoj svesci i shvatio da ce ovom problemu morati drugacije da pridje. I da svakako bude jos uporniji nego inace.

''A zar ne mislis da bi onda trebalo da poradis na svom problemu umesto da pustas da ti upravlja zivotom i sasvim sigurno te usmerava ka popravnom ispitu iz mog predmeta?''

Postojala je samo jedna stvar koja je mogla da izvede Tomasa Greja iz takta, i to je bila odlucnost pojedinaca da apsolutno nista ne cine da pomognu sami sebi. Takvi ljudi su teret i sebi i drugima. Tim gore sto ne prihvataju nikakvu pomoc i samo se samosazaljevaju. U redu, imao je i on takve momente, imali su ih svi, ali naucio je da to prevazidje. Ako je mogao on, tada obican decacic sa naocarima prevelikim za njegovo lice i rukama koje su govorile da je ziveo teze od svojih vrsnjaka, moze i nekako sa savrseno normalnim sposobnostima i uslovima. Neko buntovan kao i Vilijam.

U tom trenutku, pogledavši u oči svog nastavnika i videvši pogled koji mu je ovaj uputio, Vilijam je pukao.

'Fuck you!', prodrao se, skačući iz stolice tako da se ova prevrnula i pala na pod udarivši glasno o pločice, prizvevši zvuk jeziv gotovo koliko je i bio glasan. 'Fuck you.', opsova on ponovo, dišući teško i duboko kao da je upravo pretrčao milju, stežući pesnice ne bi li se nekako zaustavio da ne udari nastavnika dok mu je bes goreo u očima. 'Zašto svi uporno pretpostavljaju da nisam pokušao?!', prodrao se ponovo stežući pesnicu na grudima. 'Pet godina! Pet godina, i prvo što ljudi kažu kad čuju je 'Zašto nisi pokušao?'. E, pa jesam! Lomio sam se, i trudio i znojio i padao sve dok nisam shvatio da jednostavno nema svrhe! Ja-to-jednostavno-ne-mogu! Stoga, nemoj te tako da me gledate. Ne sada, ne ikada.'

Soba je bila puna elektriciteta. Napolju se iznenada spremala oluja, praćena grmljavinom koja je gotovo prigušila njegove reči, sve dok nije pukla, a kiša se prolila po zemlji.