Automehaničarska radionica: The Flag

Udisuci miris benzina i sredstava za ciscenje, Sem se ogledala u besprekorno crvenoj povrsini porsea ciji je vlasnik trebalo uskoro da se pojavi. Nena crvena kosa bila je vezana u neurednu pundju, a njeno lice bilo je isprljano uljem. Trebalo joj je 4h da potpuno sredi auto i onda ga jos i opere i izglanca tako da bi se sa njega moglo jesti. Uzdahnuvsi uspravila se i presla pogledom po radionici koja je, za divno cudo, jednom izgledala reprezentativno i bila olicenje pravog vrednog rada nje i nekolicine njenih prijatelja. U ogledalu, na nekoliko koraka od nje, mogla se videti cela njena figura: njene noge u kratkim zelenim pandalonama, a paznju je plenila i siva majica  sa natpisom Shit! ponovljena jos negde sto puta, kao da joj je cilj bio da odbije one pozere koji bi se svakodnevno pojavljivali sa svojim debelim novcanicima i kolima koje su nezasluzeno dobili od roditelja burzuja. Ogledajuci se u ne-tako-celom ogledalu, obrisala je mrlje sa svog lica, a samo sekund potom culo se brundanje motora...
''Nova musterija... Hajde da vidimo kakvu su nam bebicu danas dovezli...''

Opsovao je. Jednom, sebi u bradu, jer je slupao motor. Drugi put, malo jače, ispred radionice jer ga je ponovo ispustio. Treći put na vratima, na sav glas, kad je udario glavom o dovratak.
'Do đavola!', glas mu se proneo kroz malu radionicu. Masirajući  slepoočnice iza kojih se polako formirala već dugo očekivana glavobolja, pokušao je ponovo da prođe kroz vrata, sagnuvši se na vreme ovaj put.
'Yo, radi li neko ovde?', glas mu je poprimio oštru, iznerviranu notu kada je shvatio da u prodavnici nema nikoga.
Dan mu je bio dugačak, a još nije ni počeo. Prvo je tog jutra slupao motor u banderu. Razumljivo, s obzirom da nije gledao gde vozi, s obzirom da je budala na zadnjem sedištu (jedan od njegovih malobrojnih prijatelja) uporno nastavljala da opisuje prošlu noć koju je proveo sa devojkom do te mere da se Vilijamu smučio život. Zatm je morao da rečenu budalu vrati nazad u svet živih, jer se idiot onesvestio. Isprativši ga kući okupanog u krvi zbog slomljenog nosa postarao se da nema slomljenih kostiju i da neko pazi na njega (devojka, koja ih, nadao se, neće ocinkariti njegovim roditeljima), da bi zatim nastavio da gura motor još 2 kilometra do najbliže automehaničarske radionice, propustivši usput prva dva časa, kao što će propustiti i sve ostale, i okupavši se u znoju i prašini. Srećom, nije se mnogo povredio, zahvaljujući kacigi i sada uništenoj kožnoj jakni i rukavicama. Više mu je smetalo što u radionici do koje se toliko mučio nema nikoga.
'Hej!', prodrao se ponovo.

Ako vec dosad nije bila iznervirana nakon cetiri sata bezrazlozno temeljne opravke i ciscenja, glas tog derista koje se usudilo da se razmazeno dere ispred radionice svakako je doprineo tome da njen pritisak probije plafon. Razmisljajuci kako omladina nema ni manira ni postovanja prema ljudima koji obavljaju prljave poslove umesto da oni prljaju svoje nezne detinje rucice, besno je bacila peskir iz svoje ruke i izasla da vidi ko je trazi.
Ispred sebe ugledala je decaka, vidno besnog, i pravu zver od motora koju je svakako mogla da nazove 'mace' i shvatila da ce ono svakako presti posto prodje kroz njene sake. Posto se nekako oraspolozila setivsi se da radi ono sto voli i voli ono sto radi, prisla mu je sa osmehom.

'Aha, znači ovde ipak ima nekoga!', izvuknuo je, ugledavši sitnu devojku. 'Dobro je, pomislio sam da sam ušetao u kuću na kraju sveta, a ne radionicu. Imam motor kome treba popravljanje.', rekao je, pokazavi jednom rukom preko ramena, masirajući još uvek čelo drugom. Ne sme da dobije glavobolju. Ako dobije glavobolju, iznerviraće se, a dobro zna šta se dešava kad se iznervira, a to što se dešava kad se iznervira, ne sme, NE SME, ni pod kakvim uslovima da se desi u radionici punoj isparevina i benzina.

Uputila mu je jedan pogled u nadi da bi mu nekako mogla dati do znanja da ce sa motorom biti sve okej, ali onda je shvatila da mozda nije motor taj sa problemom. Prisla je motoru da ga ispita, a cim ga je dodirnula, desila se sada vec uobicajna reakcija u njenom umu. Videla je sta se desavalo proteklog jutra, a jedva je izdrzala da se ne nasmeje prici tipa koji je pripovedao o toj nezaboravnoj noci koju je proveo sa svojom dragom. Cudno, nasmejala se na pomisao da nekoga dovede  kuci, a ne da provede celu noc sa njim. No, to nije bio problem. Ispred sebe videla je nekoga ko se polako, ali sigurno, blizio blazem nervnom slomu.

''Hej, pa smiri se. Koliko vidim, nikakva ozbiljna steta nije naneta tvom motoru, a ti si tako uznemiren. Nece mi trebati dugo da ga popravim, a ti mozes da sednes i da popijes nesto. Vodu, mozda?''

Isprva ju je pogledao kao da mu je upravo ponudila treću ruku, a ne najobičniju pristojnost. Zatim je udahnuo, i srušio se na pod poput lutke kojoj je neko presekao sve konce.

'Nisam nervozan.', odbrusio je zatim, odmahnuvš rukom. 'Imam glavobolju, to je sve. Nemaš pojma kroz šta sam sve morao da prođem od jutros.'

Kao i uvek, ni na kraj pametu mu nije bilo da u svoje reči uvuče i malo pristojnost, mada je devojka svakako morala biti starija od njega ako već radi ovde. Jednostavno joj se obratio kao i svima: oštro, i bez ulepšavanja reči.

''Bravo, decko, da tvoj motorcic nije hteo da podeli tvoje jutrosnje dogodovstine, mogao si da dobijes kartu za 'pljunem ti u casu ako kazes jos jednu rec' casu vode.''
Nasmejavsi se sebi u bradu, povela ga je unutra pokusavajuci da mu nadje neku stolicu i smesti ga negde gde ne bi mogao da smeta, a i da ne bi, nedajboze, polomio nesto, ili otkrio njenu malu, ali zlata vrednu, rezervu ruma. Delovao joj je tako smuseno, a kad mu je ponudila da sedne, pogledao je kao da joj je izrasla druga glava.
''Siroce, mozda ima i probleme za koje 'mace' ne zna.''

Smestivši se udobno u stolicu posle skoro sat vremena guranja motora po vrelim ulicama, ponovo je uzdahnuo, i pogledavši zatim na sat, video da je zvanično propustio i treći čas. Zaključivši nekoliko trenutaka kasnije da ga to, takođe zvanično, uopšte ne zanima, promeškoljio se u stolici ne bi li nekako neprimetno počešao deo leđa između lopatica. Koža oko tetovaže koju je nedavno uradio još uvek je bila osetljiva i svrbela ga je zbog znoja, i nije pomagala njegovoj nadolazećoj glavobolji. Uskoro, njegov nos ga je obavestio da negde u blizini oseća miris dima, a panika koju je uvek nosio sa sobom u stomaku neprimetno je počela da raste. Stegnuvši naslon stolice toliko da su mu zlobovi pobeleli, probao je da se smiri, dišući duboko, ali ništa nije pomagalo. (Napolju, neko ugasi cigaretu i nastavi da hoda)

Cudno, ali jos uvek je osecala njegovu tenziju iza svojih ledja, nekako je bio tako nervozan da je taj osecaj postepeno napustao njegovo telo upozoravajuci je da bi bilo pametno da se skloni sto dalje od njega. Po ko zna koji put, ona to svoje sesto culo nije poslusala. Nasla je stolicu koja je verovatno jedina u celoj radionici bila cela, spustila je nedaleko od radnog prostora koji je vec kao porucen bio spreman za novog posetioca. Brzo je dosla do frizidera, uzela flasu vode i nasula punu casu, sasvim svesna da decko iza nje stize do tacke kljucanja.
''Cudno. Nikada nisam naisla na nekoga ko ovako burno reaguje na stres. Mozda ce imati neki problem sto nije bio na nastavi? Ili mozda nije rekao roditeljima gde je proveo noc?''

Okrenula se i klimnula mu glavom u pravcu stolice. Polako mu je prisla i pruzila casu, ne znajuci sta bi jos mogla da uradi.

''Tvoj motor nema nikakva veca ostecenja. Trebalo bi da ga zavrsim za oko sat vremena.''

'Super.', reče on dok mu se sarkazam cedio iz reči. 'Taman ću propustiti sve časove.' Nesvesno, uhvatio je čašu levom rukom, očešavši prste, još uvek u kožnim rukavicama, o njene.
'Hvala.', promumlao je skoro nadureno. 'Koliko će me to koštati?'

Istog trenutka kada ga je dodirnula, slike koje je rukavica ostavila u njenom umu, blenusle su svom snagom, mada ne potpuno jasne. Videla je decaka koji je sedeo pred njom kako vice na nekog coveka, urla bi bio precizniji izraz, dok se vatra polako podize iza njega. Njeni jezicci kao da su dodirivali njegovu kosu, a onda bezali od nje i sto dalje od njega.
Gotovo da nije cula reci koje joj je uputio, pa mu je nekako uspavano odgovorila.
'' Pa, ukoliko budes sedeo mirno i primiris se, kostace te upola manje, dakle negde oko 50 dolara. ''
Da, bila je toliko obzirna prema njemu da je resila da mu odbije od cene, iako ce verovatno morati sama da za to plati. No, on to svakako nije morao da zna. Svakako je ponekada morala da plati za svoju velikodusnost prema drugim ljudima i izgubljenoj decici koja nisu stigla u skolu na vreme. To ju je zapravo podsetilo na period u kome je stalno kasnila, a pritom joj nije falilo mastovitih i smesnih izgovora.

'Ozbiljno?', podigao je obrvu odmerivši je preko ruba plastične čaše. 'Pa, meni ne smeta. Ćutaću ko zaliven.', rekao je zaključavajući usta imaginarnim ključem. 'Muzika ti ne smeta?', dodao je samo trenutak kasnije, dohvativši se telefona iz džepa.

''Ne brini, svakako ne deluje kontraproduktivno na mene. Samo nemoj da pustis neki sentis ili tako nesto, smucice mi se i gadjacu te francuskim kljucem,'' uputi mu ove pretece reci masuci pomenutom alatkom, a onda se uputi ka motoru znajuci da joj nece trebati ni sat da ga sredi. Jeste bio slupan, ali ne ozbiljno. Prionula je na posao cekajuci da otkrije sta njena nova musterija planira da pusti. Duboko u sebi se nadala da ce pustiti nesto sto ona voli, poput Hanabi ili neceg takvog. Takve pesme su joj podizale raspolozenje u bilo koje doba dana i noci. Uglavnom noci.

Listajući kroz svoju malu kolekciju pesama na telefonu, koja se sastojala od jedva 130 njegovih omiljenih pesama, pokušavao je da odluči šta da pusti. Stigavši skoro do kraja liste, setio se nečega što ga gotovo uvek smiri. Popevši se ''gore'' za pesmu ili dve, on pritisnu plej, zatvorivši oči i zabacivši glavu preko naslona, pokušavajući da smiri narastajuću paniku.

mau chou no you ni HIRARI
chuu ni tadayou fukashigi na hikari
koko wa dokoka betsu no sekai
mitasarezu oboeru memai

začulo se uskoro kroz radionicu

Izbor joj se svideo, mada je isprva bila iznenadjena decakovim ukusom za muziku, misleci kako decaci njegovih godina slusaju hard metal ili tako vec nesto. Ovaj primerak muskog roda pustio je nesto sto se njoj zapravo dopadalo.
Zanimljivo. Ova pesma zapravo ima dobar ritam.
Njena glava se lagano pomerala dok je slusala pesmu navodeci na utisak da zaista uziva u njoj. Zapravo, bila je 100% udubljena u ono sto je radila i trudila se da nesto ne osteti. Motori su bili njen drugi porok odmah iza cokolade i ruma. I drugih alkoholnih pica. Svejedno, to ionako niko ne zna, pa nece znati ni on.

Muzika mu je strujala kroz vene. Kako nije imao gde drugde da ga spusti, telefon se uskoro našao na njegovim grudima, siguran koliko i bilo gde drugde, s obzirom da mu je glava bila zabačena unaad, a ostatak tela zategnut toliko da je ličio na ravnu površinu. I iako je mogao jasno da zamisli šta bi njegova majka rekla o zračenju koje trenutno upija, nije ga bilo briga, jer je sa svim tim (navodnim) zračenjem, u sebe upio i lagani ritam pesme, osećajući kako mu se tiram srca smiruje, i smiruje, i smiruje... Sve dok se pesma nije završila, a on udahnuo duboko, osetivši pomešane mirise dima i benzina. Upaljač koji je neko ostavio na stolu iznenada je eksplodirao bez razloga.

Ujednacen ritam ubrzo je prestao, a onda ga je zamenila mala eksplozija iz njenih ledja. Okrenula se sokirano pokusavajuci da se seti sta je to moglo da izazove, ali bez uspeha. Ustala je i krenula ka pozaru koji je pretio da se prosiri na ostatak radionice i napravi pravi mali pendemonijum od vatrometa kakav skoro nije vidjen.

'Dođavoladođavoladođavola....'
Panika i hladan zno polako počunju da ga oblivaju dk se korak po korak povlači unazad, što dalje od vatre, gotovo ukočenim pokretima. Negde na pola puta ugledao je nju i strah se takođe umešao u priču, a zatim i gađenje, jer nije se uplašio za nju, već nje. Uplašio se da će saznati, da će nekako videti kroz njega, i da će znati, i da će se zgaditi, vrištati, pozvati policiju... Ili nekoga. Nešto. Što će ga povretiti.

Požar se samo razbuktao još više, i on je znao da mora da se smiri, sad, ovog trenutka, jer inače mali, razigrani plamenovi nikada neće otići, već će ostati, spaliti, spaliti motor, nju, njega... Motor. Iznenada ga je nešto hladno preseklo u grudima. Motor. Benzin. Strah mu je poput kugle propaio iz grla do želudca, i tu se hvala bogu ugasio. Vatra se vratila u normalu, ne ugašena, ali ugasiva.

Znaci, klinac bukvalno ima eksplozivan tepmerament.
Uputila mu je pomirljiv pogled pokusavajuci da mu kaze da razume sta se desava, a potom je odjurila pozadi da uzme jednu kantu i napuni je vodom. Vratila se brzinom svetlosti, ali vatra kao da je vec bila pod kontrolom. Jedino sto joj je preostalo bilo je da vodu isprazni na sad vec ugljenisani sto i uzdahne sa olaksanjem sto nikakva veca steta nije pricinjena. Ubrzo joj je sinula pomisao da bi mogla da proveri sta se dogadja sa decakom.
''Kako se zoves?''

'Vi...Vilijam.', nekako je uspeo da promrmlja jedva došavši do daha. Ruke su mu na kolenima, a leđa savijena na pola, u nadi da će mu to pomoćii da se smiri, i barem malo dođe sebi pre nego što ona zaista provali o čemu se ovde radi. 'Za.. Zašto?' Negde tokom cele te priče, njegov telefon je pao na pod, gde je komadić prašine ili zaboravljeni francuski ključ udario o ekran i pritisnuo re-play.

Pogledala ga je shvativsi da je ova cudna sposobnost za njega jos uvek novitet i izvor problema jer ne moze da se kontrolise. Prisetila se dana kad je otkrila sopstvenu sposobnost... nije mogla da spava nekoliko dana posto je isla naokolo i dodirivala nasumice stvari, najvise svoje ogrlice koje je dobila od majke i bake. Uzbudjenje ju je obuzelo u istoj meri koliko i strah pomesan sa radoznaloscu.

''Ja se zovem Sem.'' Napravila je kratku pauzu i onda ponovo progovorila shvatisvi da je ista pesma ponovo pustena.

''Koliko dugo ti se vec ovo desava,'' upitala je sa titrajima razumevanja u glasu. Nije zelela da ga uplasi i otera, nije nameravala da on pomisli kako ce ga odati i tako omoguciti da od njega mozda naprave nesto poput laboratorijskog eksperimenta. S druge strane, nije htela ni da mu se odmah poveri o svojoj sposobnosti.

Jednom je negde čuo da je moguće dostići gornju granicu straha. S obzirom da je rečenicu čuo na filmu, nikada joj nije zaista verovao, pogotovo od kada je strah postao stalni deo njegovog bića. Ako je zaista bilo moguće dostići gornju granicu straha, a onda preći preko nje i prestati da se plašiš, nešto od toga bi se već desilo tokom pet godina koje je proveo uplašen od sveta. Stoga, nije verovao.

No, sada, kada je pitanje kog se plašio već toliko dugo došlo, osetio je kičmu kako mu se ispravlja umesto da se povije još više ka podu. 'Već pet godina, manje više.', rekao je, ispravivši se do pune visina i nakrivivši glavu. 'Što pitaš?'

'Zato sto je mnogo bolje od onoga sto ja radim. Daleko je uzbudljivije.'
Predomislila se i resila da mu otkrije da nije jedini u toj prostoriji sa necim sto potencijalno moze da bude i kletva i blagoslov.
I da, jeste joj delovao izuzetno privlacno da moze da zapali nesto, ali ne, njen talenat je bio bas za nekog prikrivenog pacifistu.
Nekoliko godina ranije shvatila je da bi mogla da dodiruje zgrade i otkriva kako su nastale, istorijat pojedinih komada nakita i njihova autenticnost... Da, svakako je imala nesto prakticno u sebi. Mada bi njene metode svakako bile sumnjive, bile bi savrseno precizne i legalne.
Iako nikada nije imala nameru da svoju sposobnost koristi za novac, bilo je interesantno skupljati informacije o najrazlicitijim predmetima i ljudima kojima su pripadali.
Ponovo je usredsredila pogled na decaka u pokusaju da otkrije da li je shvatio poruku. Otvorenije mu nikada ne bi rekla svoju tajnu, pa bi mu bilo bolje da se snalazi.

'Huh?', isprva, informacija mu i nije bašdoprla do mozga. Razumljivo, s obzirom da je danas više puta udario glavu.'Šta si rekla?', prišao joj je u dva koraka, i uhvatio je za ruku kao da želi da se uveri da je stvarna-vrsto, ne dovoljno da je povredi, ali dovoljno da je zadrži u mestu. 'Od onoga što ti možeš da uradiš?' Oči su mu se od iznenađenja raširile toliko da su ličile na okeane (s obzirom da su plave). 'Ne mogu da verujem...', ovo poslednje je promrmljao sebi u bradu, jer, ne, zaista nije mogao da veruje. Postojao je još neko kao on? Ali... Kako?

'Zezaš me.', rekao je, iznenada na oprezu, odmaknuvši se od nje.