ULAZAK U GRAD

Gušteru. Hej, gušteru!, Markov um nežn je bockao njen, pokušavajući da je natera da se probudi. Diži se, gušteru. Svi ostali su već ustali.

Da, cula je to u svojoj glavi i znala je da ce primetiti da je budna i da mu namerno ne odgovara. Samo je ostala u istom polozaju jos nekoliko sekund, a zatim otvorila oci i pogledala ga, odgovarajuci mu istom merom.
Koga ti nazivas gusterom, reptilu?
Nasmejala se jetko kad je videla njegov izraz lica.

'Tebe.', odgovori on, uspravljajući se. On beše ustao još pre nekoliko sati, i sada je stajao nad njom, u dugom kaputu i crnoj koži, sa arogantnim osmehom na usnama. Ipak, taj osmeh je sada bio malo drugačiji. Prijatniji, ako ne blaži, i opreniji. Sećanje na strah još uvek je živelo u njemu, iako nije bio od onih koji poštuju opreznost, ili tretiranje prošlosti kao išta više od toga. Sama činjenica da je nije probudio ranije, niti na neki grublji način, puno je toga govorila.

'Hajde,', reče on osvrćući se ka njoj preko ramena. 'Diži se. Svi su već ustali.'

Iako ga je grlo još uvek bolelo dok je pričao, zadao je sebi zadatak da svakoga sata izgovori bar po jednu rečenicu, ne bi li ga vežbao. Ostatak vremena još uvek se služio govorom misli, postavši posle promene nešto veštiji u tome.

Samo se nasmejala... "Moraces da se naviknes da spavam duze od ljudi, a to bi i tebe uskoro trebalo da snadje, da znas."
Jedva je cekala da ponovo poleti, ali je znala da to nece jos moci jer moraju na sastanak sa zmajevima. I to ne vrlo prijatan i svakako ne uz toplu veceru.

Tsk, frknu on kroz misli, izvivši usne u oštar poluosmeh. Zatim se nasmejao. Lenjivac je lenjivac, bez obzira na vrstu., dodao je, popevši se na konja.

'Pricaj u svoje ime' Dodala je pokusavsi da mu laktom zada udarac u rebra, ali bezuspesno. Onda se popela na svog konja i shvatila da joj se stomak prevrce od neizvesnosti. Hoce li ga pustiti da bude sa nama?

I pričam. Nijednom u životi mu se nije desilo da igde zakasnim, tokom svih deset godina školovanja., reče on s podsmehom je pogledavši preko ramena. Zatim je poterao konja, Oliver odmah za njim.

Kazi mi, molim te, gde sam zakasnila?
Nije mogla da poveruje da je on zafrkava, ali prijalo joj je. Odnos koji je sada imala s njim bio je bolji od odnosa sa drugim zivim bicima, ali nije mogla da zamisli zasto. Nesto se u njoj prelomilo onda kada je videla da ponovo leti, da ima sansu da bude deo sveta kome i ona pripada. Sveta koji je sopstvene clanove zigosao.
Sta se desilo? Odzvanjalo je u njenoj glavi, ali joj odgovor nije bio bitan. Osecala se kao da lebdi tik iznad zemlje, ni ovde ni tamo.

Nigde određeno. Jednostavno si sakasnila., reče on, smejući se dok je jahao. Za razliku od govora, smeh ga nije boleo, i stoga se smejao često, ali ne samo zato što je morao-želeo je. Nešto se u njemu prelomilo onog trenutka kad je shvatio da bi iznenada mogao postati zauvek odsečen od svojih pesama. S obzirom na njegov karakter, delići su se brzo vratili na mesto kada se ponovo preobrazio, ali jedan ili dva nisu baš bili na istom mestu kao i ranije, pogotovo kad je Riel u pitanju.

Ostrvo Zmajeva izdizalo se nad njima u daljini, preteći cepajući nebo i okean koji su ga okruživali. Sišli su sa konja, ostavivši ih dvojici sluga na čuvanje, i stali na ivicu kontinenta, čekajući pratnju koju će neizostavno poslati po njih.

Nije prestajao da se smeje i to joj je prijalo. Nadala se da se nece opet pretvoriti u onog mrzovoljnog i neshvacenog genija. Ovaj nasmejani zmaj je polako poceo da joj prirasta za srce.
Pogledom je kruzila po nebu, ali jos uvek ni traga njihovom odboru za docek.

Ipak, sa svakim korakom njegovo osmeh se sve više i više topio. Prestao je da jaše brzinom vetra, bez obzira na svet oko sebe, oštrim pokretom povukavši uzdu i zaustavivši konja. Životinja zarza, ljuta zbog iznenadnog trzaja, ali se on ne obazre. Sjahao je, razmrdavajući ramena, dok se u njih vraćala ona napetost spregnute strune. Lice mu se uozbiljilo, a smeh prestao. Oči su se zaoštrile, dva emeralnda na tihom, bezizražajnom licu. Nekako odsutno, proverio je da li je sve na svom mestu.

Nosio je, kao i uvek, crni prsluk za jahanje preko kole kože, mišići ruku čvrsto zategnuti zbog stezanja uzdi, a na šakama, rukavice. Crne pantalone i čizme davale su mu izgled senke, zajedno sa uredno vezanom kosom, ovoga puta pričvršćenom srebrnim prstenom koji mu je ujak dao. Usne je stisnuo u dve tanke linije dok je napeto posmatrao horizont. A onda se osmehnuo, oholo, nadmeno, nadmoćno, onako kao samo on ume, ugledavši dva para krila kako uzleću. Vreme je za promene.

Ovaj osmeh vise nije bio onaj od pre pola sata, davao joj je do znanja da se nesto desava. I da to njemu, na ovaj ili onaj nacin, odgovara. Sledila je njegov pogleda ka horizontu i onda ih je videla.
Nas odbor za docek je ovde.
Njegova misao je odzvanjala u njenoj glavi poput gonga.
Zasto ih salju? D a ne misle mozda da sam ih izdala?

'Tsk.', frknu on, nakrivivši glavu u levo. 'I misle da će me to zaplašiti? To? Ta dva prcvoljka?', nasmeja se on. Krv mu je ponovo gorela u venama istim onim plamom kojim je gorela i ranije. Bila je to želja za promenom, da, strašna želja za pripadanjem takođe, ali pre svega za pokretom. Za trčanjem, plivanjem, letenjem, bilo kakvim pomeranjem koje će voditi napred. On pusti uzde svog vranog konja, koji se u odgovor na slučajan udarac o slapi iznenada prope, čineći strašnu sliku. Pognut nisko uz zemlju Marco iz sve snage trči napred, napetog i skoncentrisanog tela i pogleda, dok se konj iznad njega propire, dok mu vetar bije u leđa, i mrsi grivu. Zvuk daleko dopire-blizna okeana udvostručava jačinu konjskog njihštanja, i ono dopire čak i do dva zmaja koja lete iznad besnih talasa. Ali, još jači je Marcov krik koji će se prolomiti u sledećoj sekundi. On stiže do ivice kontinenta, i umesto da stane, on se baca napred, kao da namerava da zaroni u hladnu vodu. Pada gotovo nekoliko stotina meara, skoro dodirujući oštre stene. Zatim se iznenada menja, i kao i onog prvog dana kada je upoznao Riel. crni zmaj proleće tik ispred nosa dvojice starijih pripadnika vrste, dokačivši im noseve svojim crnim kandžama, vinuvši se u nebo poput eksplozije.

Ha! Šta mislite o tome?

Morala je priznati da joj je ovaj postupak bio zabavan. Pokusavao je da ih zaplasi, a sudeci po njihovim zaprepastenim izrazima, uspeo je i da ih blago impresionira. Nju je impresionirao kada je uspeo da je uhvati u klopku i obrne njihove uloge. Posmatrala je kako se zmajevi okrecu oko sebe i pogledom ga traze, ali je znala da ce to biti bezuspesno. Ni boljima od njih to ne bi uspelo. Na kraju krajeva, nju je uspeo da uhvati.

Grrrrrrrrrrheaaaa
Strašan krik se prolomio među oblacima. Proletevši pravo ispred njihovih noseva, Marco se vinuo u visinu iznad njihovih leđa, toliko daleko, toliko visoko i brzo, da niko nije uspeo da ga isprati pogledima. Na trenutak je vladala tišina. Širom raširenih krila on je lebdeo u vazduhu skriven u oblaku nekih stotinak metar iznad njih, dok su se oni besomučno vrteli u krug, gledajući svuda, samo ne u vis.

Koje budale., pomisli on. Znači, toliko nisko oni misle o meni. Pa, vreme je da to promenimo.

Skupivši krila sasvim uz ogromno telo, on prestade da se opire zemlji, pustivi nekolikotona čvrstihkostiju i mesa da slobodno pada. Strašno riknuvši, on se zakuca u leđa dvojice zmajeva iz njihovog slepog ugla, oborivši ih na zemlju, i pribivši ih uz nju toliko jako da se čulo kako im obojici, sada u ljudskom obliku, krckaju kičme.

Vau...
Znala je da on nekad ide u krajnost, ali ovo joj nekako nije imalo smisla i rekla bi da bi oni morali biti srecni sto su im srca jos na mestu. Pokusavala je da sama smisli nacin da se malo zabavi sa pridoslicama, ali joj nista kreativno nije padalo na pamet. No, brzo joj je nestalo volje za tim kad je primetila da su poceli da se dizu, a da ih Marko jos uvek zainteresovano gleda.

Ph..., frknu on, izbacivši sitan plamen kroz nos u vazduh. To bi trebalo da bude dovoljno. Pomislivši to, vratio se u svoj originalan oblik, obrisavši nevidljivu prašinu koja mu se navodno zakačila za rame, iako je to bnaravno bilo nemoguće. Zatim se okrenuo, nakrivivši glavu ka pridošlicama, i iskezionajnadmenije što ume.

Da, bilo joj je jasno da je to bila njegova mala osveta za potcenjivanje. Nije im to bila bas najmudrija odluka. Pogledala ga je kako im se nadmocno smeje i dodje joj da pocne da se valja od smeha. Zar je moguce da sve moze da uradi da bi se dokazao?
Pocinjem da mislim da se samom sebi dokazujes, potpuno bespotrebno, da znas.
Pogled je vratila na dva coveka na zemlji i videla da i nisu bas tako odrasli kao ona, pa ni iskusni za docekivanje. Koliko glupi moraju da budu da otrkiju svoje prisustvo?
Proucila je njihov izgled: jedan je imao crnu kosu i odeca mu je bila u ritama, dok je drugi bio njemu identican, ali sa pepeljasto-plavom kosom. Nije se moglo reci da su izgledali snazno, ali nisu bas bili ni za bacanje. Sve u svemu, poslali su malu decu za njima, i to je i nju pocinjalo da vredja.
Koliko li me samo potcenjuju kad su oni podobniji od mene?
Po prvi put je uspela da shvati kako je Marku i zasto se dokazuje. Potcenjivanje je bilo prvo na listi osobina koje nije tolerisala kod ljudi.

'Budale.', promrmlja on, izgovorivši drugu rečenicu u poslednih petnestak minuta. Grlo mu je bilo sve bolje i bolje.

'Pa, šta čekate? Dižite se. Nije li vreme za sabor zmajeva?', naredi on, smejući se.

Besprekorni maniri, nema sta. Zar stvarno mislis da ce tek tako tamo da te puste?
Osecala je kako joj je kamen pao sa srca sto su konacno stigli. Dosao je momenat odluke, hoce li Marco biti prihvacen ili osudjen na vecno nepripadanje.
Pocela je da prilazi pridoslicama i shvatila da ih je Marko verovatno tako uplasio i onesposobio da ona moze da cini s njima sto joj je volja, bez njihovog opiranja.
-Ko vas je poslao pred nas? Ko ste vi?
Onaj pepeljasto-plave kose je prkosno pogleda i ne rece nista, ali je njegov prijatelj bio malo pricljiviji.
-Poslali su nas da vide jesi li TI obavila svoj zadatak ili si zabrljala kako samo jedan mesanac to moze.
Ona mu ne odgovori, ali je stopalom stala na njegov nogu i nagnjecila je.
-Cini mi se da postoji samo jedan mesanac koji ne moze da zabrlja, a vi cete ga uskoro i upoznati. S druge strane, moje brljotine svakako nisu do toga sta sam poreklom, ti bedni izgovoru za zmaja.

Marco samozadovoljno frknu, prekrstivši ruke preko grudi i ne skidajući osmeh sa usana.

Jesi li siguran da je to dobra ideja? pomisli on pokazavši glavom na zgnječenu nogu. Već sam mu zgnječio kičmu. Još malo i neće moći da leti... Nije da je zaslužio doduše. Ovaj drugi mi se više sviđa.

Obišavši figure oborene na zemlju, on priđe i stade pored Riel, nagnuvši se nad njima.

'Ne znam kakav ste joj zadatak zadali.', reče on, glasa još uvek pomalo promuklog što mu je davalo samo još jeziviji ton. 'Ali, ja sam ovde, sada, stoga prestanite da brbljate, i pokrenite se!'

Iz daleka začula se iznenada rika mnogo starijeg zmaja...

Riel podize glavu i shvati da je rika zapravo poziv za dolazak na skup i vecanje.
Znaci, resili su da ne gube vreme.
Njena obrva se izvila dok je pokusavala da dokuci cemu zurba. Videla je da poziv dopire sa Ostrva i da ostali polako pristizu. NIje imala drugog izbora nego da stavi Marku do znanja kuda su tada morali poci. Ona dvojica su se izvukli, skoro, jer ona ih nije gubila iz vida. Planirala je da ih nauci postovanju prema starijima.
Ona pogleda u Marka, razvi svoja krila i za sekund se nadje visoko na nebu.

Ovoga puta nije bilo teatralnih padova preko ivice, iako je on neizmerno uživao u takvim i sličnim akrobacijama. Tihi vetar što se podigao od Rielinih zamaha krila jednostavno ga je tiho poneo napred, preobrazivši ga uz jednu nečuju notu pesme. Poleteo je za njom, u pravoj liniji, bez ikakvog izmotavanja...

Bila je zadovoljna sto se bar ovaj put resio svojih teatralnih ulazaka, jer ipak ne bi bilo dobro da pomisle kako je arogantan i nesmotren. Sustigao ju je i leteli su rame uz rame k ostrvu na kome su ih ostali nestrpljivo cekali. Sto su blize prilazili, mogli su se videti obrisi smrca i jela, kao i zmajskog amfiteatra u koji moraju doci. Cak i iz daljine, amfiteatar je bio zapaljujuce velik i videlo se da je izuzetno dobro gradjen, sa svrhom i izgledom da ga ucini velelepnim.
Nekoliko minuta kasnije, kruzili su iznad amfiteatra gledajuci sta se ispod njih desava. Video se veliki broj zmajeva i svi su bili u nekakvoj pometnji gledajuci ih na nebu.
-Spreman? Nasmejala se i pocela da ponire s njim za petama.

Naravno. frknu on izbacivši pramen plamenova kroz nos. Kako ne bih bio?

Nekoliko minuta padao je istom brzinom kao i ona, da bi u jednom trenutku iznenada skupio krila, poletevši vratolono ka zmlji. Ostavio je sebi tek toliko prostora za manevrisanje da se trenutak pre nego što je udario uzelji okrene u vazduhu unazad, preobrazivši se u nekom trenutku toliko spretno da gotovo niko to nije uspeo da primeti, i dočeka se na noge kao čovek. Ne gubeći ravnotežu, on iz pada pređe u elegantan, nakićen naklon, pognute glave da bi sakrio samozadovoljan osmeh koji ga je krasio. Naravno, naklon je bio toliko preteran da je bio uvredljiv, i jednom kada je podigao pogle, ništa nije moglo prekriti ogroman osmeh, i žive, užarene oči koje su gorele od arogancije.