Šuma između Marcove kuće i sela

Ljudi su mu se sklanjali s puta dok je prolazio. Kao što nije bio prvi put da se u gradu pojavi poluodeven, nije bio ni prvi put da iz grada izlazi poluljut, te su svi već znali da ga kad je takav ne treba iritirati. Koliko god da su ga devojke zagledale pre svega nekoliko sati, toliko su ga sad izbegavale, skrećući poglede kad bi se susrele s njegovim.

Pratio je liniju jezera sve do početka šume. Nije želeo da razmišlja, jer kad bi razmišljao čuo bi tu reč kako odzvanja u njegovim ušima, hiljadu puta u hiljadu različitih situacija. 'Mešanac.', promrmlja on zgađeno, šutnuvši besno usput obližnje drvo. Nikada to nije shvatao. 'Kakve proklete veze ima?!', prodra se on u nebo. 'Kakve proklete veze...' Nikada to neće shvatiti. Ali tako mu neba i zemlje, negde će pripadati! 'Prokleta bila!'

Posto je napustila kucu Markovog prijatelja, krenula je da napusti selo. Usput je njuskala naokolo u nadi da ce otkriti kuda je mogao da ode. Gorko se kajala sto ga je nazvala mesancem, mogla je da ga nazove i polutanom i bila bi jednako kriva, ako ne i vise. Nije ga jasno videla, nije ga cenila zbog onoga sto on jeste duboko u sebi i zbog onoga sto tek treba da postane. A znala je sta je ona postala kao mesanac zmaja i coveka. Licnost koju izbegavaju zmajevi, a kojoj ljudi iz straha ne prilaze smatrajuci je gusterom i greskom pripadnika svoga roda. Mlada devojka koja se zatvara se i uci jezike koje nikad ni sa kim nece govoriti, zivi u izabranom progonstvu i dolazi jedino onde gde je pozovu jer dobro zna da je pozivaju jedino onda kada je neka nevolja u pitanju.
Ne govore svi zmajevi ljudske jezike, ne provode vreme brckajuci se u vodi i uzivajuci u krilima, u daru i kletvi koje je dobila od svojih roditelja. I nijedan zmaj svakako nikad nece prevaliti reci iizvinjenja preko svojih poganih usana koje su uvredu nanele. Pa, ona ce izgleda biti prva koja ce to uraditi.

Sedeo je na zemlji ispod stogodišnjeg drveta zimzelena i zurio u daljinu. Jednom, i samo jednom, izdrao se pred ujakom kako bi voleo da se rodio kao neko drugi, a ne mešanac koji je bio, a Marijus mu je odgovorio tako što ga je upitao: 'Čak i ako bi to značilo da onda ne bi bio moj nećak?' Od tada, ni jednom se nije požalio na sebe i na svoju ukletu krv, već se ljutio na druge, na društvo, i njihove odurne standarde. A onda je otkrio da zahvaljujući tome što ima tako gustu krv ima dovoljno magije u sebi da iznenada postane bilo ko. 'Koja ironija.', sećao se još uvek kako se smejao zajedno sa ujakom dok su sedeli na terasi njegove kuće u predgrađu veče pre njegovog zvaničnog primanja u školu.

Isprva ga nisu ostavljali na miru. Začikavali su ga i pritiskali kad god bi stigli, nastavnici koliko i đaci. Ali, onda je slomio nekoliko noseva i razbio nekoliko testova i inenada svu su ga ostavili na miru. Trudio se triput više od ostalih i završio sa najboljim ocenama, i to, da doda so na ranu, kao prvi u klasi. Ipak, čak i sada kada se rangirao kao jedan od najboljih čarobnjaka, nije bio ništa više od... 'Mešanca.', ispljunu on ponovo tu poganu reč, stegnuvši zube u grimasu. Mrzeo ju je. Tu reč, njih, svoju majku i oca koga nikada nije upoznao. I Riel. O kako je mrzeo Riel trenutno.

Tokom studija je detaljno istražio svoje poreklo, i saznao da nema šanse da ga ijedan narod ikada primi kao nešto više od običnog radnika. Preci su mu se mešali jedni s drugima, verovatno zbog ljubavi jer tu nikakvog novca ili ugleda nije moglo biti, ne misleći uopšte šta će to uraditi njihovim potomcima. Opsovavši ih sve i njihove proklete zaljubljive glave, okrenuo se drugim načinima da stvori ime za sebe. Ostao je još 5 godina na akademiji, sticajući dodadno znanje iz menjanja oblika, ali ni time ništa nije postigao. Dobio je nešto ugleda i poslove tu i tamo, ali znao je da će to imati odjeka tek za dve ili tri generacije, kad on umre, a njegovi potomci budu u stanju da kažu 'E on je bio naš predak.' Nije mogao da čeka toliko dugo.

U nekom starom spisu otkrio je početke istorije zmajeva i ljudi i zabelešku o tome kako ni jedna ni druga rasa nemaju sećanja o vremenu u kome ona druga ne postoji. To mu je dalo ideju. U njemu se razvila strahovita želja-želja da pripada, da pripada zmajevima.

'I tako mi svega to ću i uraditi!', prodra se on, skačući na noge. Nek izgore i nebo i zemlja i ova šuma i Riel sa njom, on će pobediti! I tako im očiju i duše, nateraće ih da kažu da nisu ništa bolji od njega, i da progutaju svaku reč koja je ikada imala išta u vezi sa mešancem. Nema veze šta ona kaže, nema veze šta oni kažu-on će pobediti.

Onda kada je konacno uspela da napusti onu izgarajucu-za-tracevima gomilu izgovora za razumna bica, zaputila se ka sumi i ubrzo pronasla njegov trag. Prateci njegov slatkasto-kiseli miris, dospela je na savrseno mesto za skrivanje, iza stena i borova, i pocela da posmatra sta on radi. ''Zao mi je, Marko,'' mislila je u sebi, svesna stete jedne izgovorene reci, ''Nisam smela da budem tako surova. Kako mogu tebi da sudim ako sebe prethodno nigde nisam pronasla? Ne mogu da verujem da se jos trudis da nadjes mesto gde pripadas, iako je mozda nemoguce, a ja to nikad nisam ni pokusala. Imas mnogo vise hrabrosti nego sto cu ja imati za hiljdu godina, hrabrosti da rizikujes, da otkrijes sta se krije iza tvoje porodicne price''. Da, bilo joj je zao. Ko zna, da ga nije ovako razbesnela, ne bi pogledala duboko u sebe i otkrila da ni dana nije ostarila od momenta kada su je roditelji napustili. Otac svojom smrcu, a majka putem bez povratka u planine, mesto gde je prvi put ugledala coveka sa kojim ju je donela na svet. Zar je moguce da je to tako dugo krila od sebe, mislila je kritikujuci svoju egoisticnost, cemu nikada nije bila preterano sklona.
Da, pocela je opsesivno da trazi zabavu od dana kad je ostala sama. Bila je bezobzirna prema svemu, od svojih tek steceniih sposobnosti za jezike koje je koristila da prevari prevarante, opljacka lopove i one koji sebe nazivaju bogatima, do svojih krila kojima je obilazila predele sve dok se ne bi survala sa neba u ambis sopstvenih misticnih snova. Bezala je od sebe i dalje od kraja sveta, bezala sve dok nije stigla do mladica koji joj svakako nece dati da s tim nastavi, koji ce joj reci u lice da je zabrljala, koji ce joj se suprotstaviti za njeno dobro. Morala je da nauci da ceni ovo bice ispred sebe, da ga ceni i postuje vise nego bilo koga drugog, jer simbolizovao je ono sto bi svaki pravi zmaj morao da bude: ludo hrabar, radoznao i... nesto sto jos nije uspela da dokuci, a bilo je prisutno u njemu jos otkada su se prvi put pogledali na nebu izazivajuci jedno drugo.

'Šta je bilo, gušteru?'
Glas mu se promenio. Postao je grub, i za čitavu oktavu dublji. Čak se i nosio drugačije. Nestalo je bezbrižnog stava Fabijanovog prijatelja, sa opuštenim ramenima i širokim osmehom na licu. Oči su mu i dalje bile ugašene, oštre ko dva zelena kamena, na licu lišenu svakog izraa. Usne stisnute u anku liniji, sa strane blago povijene u kiseo izraz lica-ili je to bio prezriv osmeh? Ramena su mu bila spuštena, a ruke opuštene, ali na potpunu drugačiji način nego što je to bilo u krčmi. Ono je bila nebranjenost, detinjarija. Sada, bio je napet poput tamne strune spremne da pukne, ili da se iz datog položaja baci u svaki drugi, ljudski ili neljudski. Na sebi nije imao oružija, ali, zar mu je i trebalo? Imao je savršeno znanje iz tri razičite borilačke veštine, i svoju magiju, kojom je u svakom trenutku mogao da prizove bilo šta u slučaju da mu oštrica za čerečenje baš zatreba.

'Nije ti bilo dosta?', glas kao da mu je dopirao iz najdublje dubine grla donoseći jezu svojom beosećajnošću. 'Odlazi. Ne želim da te gledam trenutno.'

Kada je shvatila da on zna da je ona tu, resila je da otkrije gde stoji. ''Pa, sad bi trebalo da popricam sa njim i da se nekako izvucem ziva, sa svim udovima na mestu. To ne bi trebalo da bude tesko. Nadam se''.
Polako je iskoracila iza stena i laganim korakom bojazljivo krenula k njemu moleci se da on ne pomisli kako namerava da produyi svadju.
-Marko...- pocela je- Zao mi je, nisam smela onako da te nazovem. Ti nisi kriv sto si stvoren takav kakav si, a ja sam poslednja na svetu koja moze tome da prigovori...

'Stvoren takav?', brecnu se on, a vazduh oko njega iznenada poče da se menja. 'Stvoren kakav?', reče on zakoračivši napred. 'Kako sam ja to drugačiji od drugih? Od tebe, ili od kralja svih svinjara? Kako sam ja to stvoren?', iz zida svoje laboratorije gde ga je ostavio onog jutra kad je ipak odlučio da je ne ubije prizvao je nož od crna zmajeve kosti, uperivši ga ka njenom grlu. 'Zbog šake mešane krvi? Zašto? Jer bjasni mi, molim te,', reče on, grubo se nasmejavši, 'u čemu sam ja to manji od drugih ljudi? Ili od zmajeva, kad smo već kod toga?', upita, zamahnuvši rukom ispred sebe. 'Imamo isto telo, zar ne? Dve ruke, dve noge, dva para krila. I glatka koža i srebrna krljušt. Isto, sve, do poslednjeg detalja. Sve sam prekopirao. A opet, za tebe sam ništa više nego stvoren mešanac.' Gotovo nevidljivim pokretom izvio se napred i prislonio joj nož u grlo.

- A ni ja nisam drugo do mesanca, Marko.- Prosaputala je tiho, ne smejuci da ga pogleda u oci znajuci da bi joj mogao vrlo brzo presuditi ako u njenom pogledu otkrije nesto sazaljenja ili drugih ponizavajucih osecanja.

'Tim još gore.', reče posle nekoliko sekundi teške tišine. 'Znala si tačno šta radiš.'

- Zao mi je. NIje to trebalo da ti kayem, izgubila sam se potpuno. Ti si pokusavao da mi pomognes, a ja sam zgazila sve...

'Ma šta kažeš.', reče on smejući se ponovo. Gledao je na nju sa visine s svim prezirom ovog sveta, goreći iznutra kao što je goreo i na nebu, ali ovaj put tiho, neprimetno, i nekim zlim, okrutnim plamom.

Ponovo ju je zgrabio za bradu, ovoga put levom rukom, jer ju je desnom još uvek držao nož na vratu. Uhvatio ju je čvrsto, tako da ne može da mu se otme, i još jednom je privukao sebi, ponovo je poljubivši. Ali ovoga puta nije bilo kao prošli put. Nije pokušavao da joj pomogne. Bio je grub, hladan, okrutan. I držao joj je nož pod grlom. Pustio ju je posle nekoliko minuta, frknuvši prezrivo dok se odmicao unazad, okrenuvši joj leđa, smatravši da ju je kaznio nečim što toliko prezire. Nije rekao ništa, ali je zračio veoma slikovit spektar osećanja.

Zacudo, osetila je kako joj se srce stezalo u grudima sve dok se nije odvojio od nje. Shvativsi sta zeli da uradi, ako je u pravu verujuci da on misli da je poljubac adekvatna kazna za njen greh, brzo je krenula za njim, uhvatila ga za ruku i poljubila ponovo.
-Ako nameravas da me kaznis kako treba, sad bi bio dobar trenutak- prosaputala je stezuci ga jos jace. Osetila je ostricu kako sece njenu ruku i u magnovenju shvatila da krvari, no ipak nije pustila da je to otera od njega.
Morbidno uzivanje ispunjavalo joj je dusu dok ga je ljubila znajuci da za to mozda nece dobiti novu priliku. Na kraju krajeva, on je bio prvi, a verovatno i poslednji, covek kome je darovala jedan zmajev poljubac, a sa njime i jedan neodvojiv deo sebe.

Nož ju je slučajno posekao. Iznenadila ga je. 'Šta ti to misliš da radiš?!', uzviknuo je, odgurnuvši je od sebe.

-Mislim da placam za greh koji sam pocinila. Mislis da mi nije zao? Jeste, veoma mi je zao, jer sam se ogresila o tebe, a onda sam shvatila kako ne mogu ceo zivot da bezim od toga sto sam. Zar ces da me krivis sto zelim da se iskupim za ovo?-

Gledao ju je zapanjeno, u nemoj tišini, gotovo čitav minut. Iznenada je uzdahnuo, i nešto iščile iz njjega. Nož je nestao, a on se ispravio i protresao ramenima kao da se rešava ukočenosti.

'Zato što nemaš pojma o čemu pričaš, gušteru. Izgleda da stvarno, nisi pri sebi.', reče, odmehnuvši se blago, i prođe pored nje, rukom joj razbarušivši kosu u prolasku. 'Sunce ti je uradilo u glavi. Dođi, sad, ili će se to zagatiti, a ja nemam nameru još da odlažem put.'

Zbunjena i postidjena, sledila ga je do kuce. ''Da, u pravu je, zaista sam se potpuno izgubila...''