Između danas i sutra

od **Trinity of souls** Sub Sep 15, 2012 12:04 am

Kroz retke, sive oblake video se samo tanak, beličasti srp, tek delić celog kruga, punog Meeca, blistave Lune. Vetar je duvao s mora, donoseći maglu. Delići razvaljenog drveta tiho su škripali pod njegovim nogama dok je gazio ka razvaljenim vratima. 'Namerno je to uradio.', mislio je. 'Znao je da drugačije neće moći da me vidi... Evo ga. Dolazi.'
Zver je bila crnja od noći, ogromna, sačinjena više od crnog dima i sive magle nego li od stvarne krvi i stvarnog mesa. Ili se bar tako činilo. Zakočario je preko ograde, a njegove kadže ostavljale su duboke tragove u nežno, negovanoj zemlji uređivanog vrta. Jednako je čupa i travu i ljiljanje, a iza njega u ostajali otisci veličine čovekove glave. Stao je pred vratima. Nagnuo se napred i spustio glavu sve do visine izdignutog praga. Odatle, pogledao je pravo u prestravljenog čoveka, praznim, crnim očima, bez zenica. Bez dužica. Bez ičega u njima.
''Ne možeš ući.'', rekao je čovek nekako, sa knedlom u grlu, a vuk se samo nasmejao. 'Nikad nisam ni pomislio da bi mogao biti ovako veliki...', pomislio je.
Znam. Čak i u mislima, gde reči nemaju zvuk, a rečenice ton, njegov je glas bio dubok i grub, pun neskrivene, goruće mržnje. U ovom obličiju, zaista ne mogu. Ali, imam ja i drugo telo...
’’Ni ono nije dobrodošlo da uđe u ovu kuću!’’, uzviknuo je čovek, nešto žešće. Vuk se ponovo mračno namejao iz dubine grla, uspavivši se do svoje pune visine. Iza njega se sada video sasvim pun Mesec. Bio je poput oreola svetlosti oko njegove glave, široke, snažne njuške, zabačenih ušiju i pedalj dugačkih zuba. Mišići su mu igrali ispod kože, prekrivene gustim, bogatim krznom nalik tečnom katranu. Kezio se.
A kako misliš da ga zaustaviš, kad čak nećeš moći ni da ga prepoznaš, dok nalećeš na njega na ulici, pozivaš ga u svoju posadu, u svoj dom?
’’Odao si se kad si dopustio Arijani da vidi kako izgledaš!’’, starčev glas se stresao, ali je on ipak i dalje stajao čvrsto na svojim nogama.
Misliš li zaista da ne mogu da ga promenim?-smeh je postao oštriji-To jednostavno, ljudsko telo? Misliš li zaista da sam toliko slab?
Čovek je ostao bez daha, užasnut mogućnošću koja mu je odjednom bila predočena. ’Zar bih zaita mogao da ga ne prepoznam?’,mislio je, ukočen od straha.’Da ga zaposlim, pozovem u kuću?’ Jednom, poznavao je čoveka koji je zaista to mogao, da menja tela kao što drugi mejaju odeću. Zašto ne bi, onda, i njegov nećak to mogao?
Tako je, smrtniče.-čudovište je uživalo u njegovoj patnji-Mogao bih... Ali neću. Ne, ovako je mnogo zabavnije.
Starčevo srce samo što nije stalo po treći put kada je podigao pogled i po prvi put se zaista zagledao u tu zver. Morao je da se zapita, kako u stvari izgleda, taj dečak od šesnaest godina... A onda je zver nastavila da govori.
Umesto da te ostavim u strahu da bi svaki stranac s koim se rukuješ mogao biti ja, ostaviću te sa jednom drugom mišlju, još gorom. Ona me je videla. I sad je radoznala. Želeće da upozna brata kojeg nikad nije imala. Vuk zakorači naped, još bliže smrtnom čoveku koji je i sam nekada bio vuk, i na trenutak mogao je da se oseti miris mesa zahvaćenog plamenom. Onda se vuk povukao.
A ti nećeš moći da joj zabraniš, osim ako joj ne objaniš koliko sam ja to tačno opasan, i zašto. Lagano ću je uvući u svoj svet, i objasniti joj koliko si je dugo i obimno lagao, ili ćeš to uraditi ti, naglo i odjednom, da bi je zaštitio od mene.
Čovek nije mogao da diše. Dah mu je postajao sve kraći i u glavi mu se vrtelo. Morao je čvrsto da se uhvati za dovratak, samo da bi ostao na nogama, ne zakoračivši ni jednom ni milimetar izvan kuće.
Oče.-zver je spustila svoju ogromnu glavu u visinu starčeve i iskezila se-Plaši me se.