POSLEDNJI DAN PUTOVANJA (KRAJ)

Da situacija nije bila ovako ocajna, smejala bi mu se i rekla da bi trebalo da odustane i vrati se svom starom zivotu. Proslo je sest dana i njemu ni jedan jedini put nije poslo za rukom da ostvari inkantaciju izgovorenu u svom umu. Za nekoga ko je bio najbolji u razredu, ovo mu bas nije islo. Ona svakako nije bila najbolji ucitelj, ali je davala sve od sebe, ali avaj! Nije bilo nikakvog rezultata.
Gledala ga je kako lezi na zemlji ne disuci, mada je imala osecaj da ce jos jednom ustati samo da proba ponovo. Da, bio je ocajnik, ocajnik koji se mozda nada.

noj mu e curio s čela. Posmatrao ga je kako mu se sliva s nosa i kapa na zemlju, jedna sitna kapljica za drugom. Stegao je pesnicu najače što je mogao, ogrebavši tek blago površinu zemlje. Nije imao snage čak ni za to. Bačen na kolena pri poslednjem neuspelom pkušaju, trenutno je pokušavao da se ponovo podigne. Rukama se odupirao od zemlju za koju mu se činilo kao da mu se izmiče pod nogama. Sve se vrtelo, a vid mu je bio toliko zamućen da nije jasno video ni te dve kapljice što su pale.

Disao je teško, dok mu se grlo opuštalo i stezalo, boleći ga pri svakom, pa i najmanjem pokretu. Nije čuo svoj glas već sedam dana. Već sedam dana nije ispevao ni jednu svoju pesmu. Bio je to najduži period koji je proveo bez magije još od kako je otkrio da je ima. Nedostajala mu je. Nedostajala mu je poput ruke ili noge, a ima samo još 20 kilometara da je povrati. Lomio se pod pritskom.

Nekako je uspeo ponovo da se uspravi. Čitavo telo mu se treslo, ali je ostajao na nogama.

Ponovo., rekao je.

I dalje je uspevao da izrazi svoje misli kroz vazduh, i jednom kada mu je Riel objasnila šta zarpavo radi, shvatio je osnovni princi. Ipak, svaki put kad bi isto pokušao sa magijom, nešto bi mu se isprečilo na putu, i povratni udarac bi ga oborio na kolena.

Molim te da ovaj put uspe...

Pogledala ga je misleci kako polako gubi razum. Znala je da je njemu magija ono sto za nju predstavljaju njena krila, jedan neodvojiv deo bica. Samo sto ona nije znala da mu pomogne da to ponovo pronadje na jedan novi nacin. NIsta nije rekla, ni pomislila u odgovor, samo je klimnula glavom.

Uzdahnuo je duboko, zabacivši glavu unazad. Grlo ga je bolelo. Peklo i stezalo kao da mu je neko presekao kožu nožem. Možda je to značilo da je zarastalo, ali on nije imao vremena da čeka. Nije imao dana, niti nedelja, kamoli meseca ili godina potrebnih da se to sve prirodnim putem zaleči. Ne. Imao je još samo dvadeset kilometara.

Iza njega razjareno more udaralo je o oštre stene ivice centralnog kontinenta dok je Sunce lagano zalazilo. Otišli du daleko ispred družine da bi mogli ranije da počnu i više rade tokom ove jedne, poslednje noći. Morao je da uspe, danas, ili nikada. Ako ne uspe, nestaće. Odvučiće ga pred Sabor starih zamajeva, i ismejati, ismejati kako ga niko nikada ranije nije ismejao. I to mu se ovoga puta neće smejati samo zato što je mešanac. Ismejaće ga pre svega zato što je čovek koji je pokušao da laže da može da imitira zmajeve...

Radije ću umreti nego to dozvoliti.

Snaga je počela da mu se vraća u telo, zahvaljujući tananom svetlu besa koji je u ponovo počeo da gori u njemu. Poslednjih dana gotovo da je živeo samo na njemu i na vaduhu. Nije jeo. Nije spavao. Vodi se primicao samo kad mora. Nije želeo da ga išta ometa, jer je na umu imao samo jednu stvar.

Magija., pomisli on, i zamislivši prilično jasno melodiju svoje pesme u glavi, on pokuša da je iz svog uma istisne u sredinu, nekoristeći reči. Kao i uvek, smesta je naleteo na prepreku. Već od početaka mu je izgledalo kao da ga ništa drugo nego sopstvena koža sprečava da se izlije napolje. Ipak, nastavio je da gura, čak i kad je shvatio a bol postaje sve veći što se više opire. Na trenutak, izgledalo je kao da će uspeti. Ali, odmah zatim, prepreka je dosegla svoju konačno tačku pucanja, a njegova snaga nije bila dovoljna. Sprega se vratila nazad, a udar sile ovaj put ga nije samo oborio na kolena-prebacio ga je preko ivice kontinenta.

Sledjena, gledala ga je kako nestaj preko ivice, a da ona ne moze nista da ucini. Potrcala je k mestu na kom je nestao... i shvatila da ga nikad vise nece videti. U njegovom stanju nije bilo šanse da preživi taj pad.
-Marko! Marko!
Vikala je, ali bez nade.
Kako sam mogla da budem ovako glupa? Kako sam mogla da ga pustim da proba ovo da izvede! Marko, dovraga, vrati se!
Pocela je da je hvata jeza. Kako obajsniti ostalima sta mu se dogodilo?

Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvati šta se desilo.

A skoro sam uspeo..., pomisli on, pomalo mamurno, jer ovoga puta uradac je bio toliko jak da je on izgubio svest, samo na trenutak, ali dovoljno da padne preko ivice. Osećao je vazduh kako struji kraj njega, igra mu se s kosom i seče kožu. Bio je to već odavno poznat osećaj. Poznat, i umirujuć. Um je pokušao da ga upozori da se ovoga puta pad neće završiti razvianjem beskonačnih krila već oštrim stenama koje vode u smrt, ali on nije mario. Nastavio je da leti, dole, bez nade u povratak na kopno, sasvim se opustivši...

U tom trenutku setio se onog prvog dana kada je otkrio da može da leti. Na sličan način bacio se pravo sa stene visoke nekoliko stostina metara, zaklevši se da će ili poleteti ili umreti.

Znao sam da letim još od prvog momenta. , pomisli on ponosno, i dalje pomalo odvojen od stvarnosti. To sigurno govori nešto...

Nastavio je da pada bez daljih misli u glavi, ali ta njegova poslednja želja lagano je iscurela u svet, i poput crne svila obavila se oko njega, obavila, obavila... Sve dok nije oformila sjajna crna krila, i krljušt tvrđu od kamena, a telo veće od svakog brda, glomano poput planina. Opna koja je izgledala tanje od krila leptira iznenad auhvati nalet vetra, napevši se do pucanja. Telo mu se podiže uvis, a on otvori oči i neverujući, zarika, jer grlo zmaja nije bilo povređeno za razliku od grla čoveka. Već nekoliko sekundi kasnije, okretao se i izvijao u vazduhu poput zmije. A njegova senka? Plesala je isto tako po zemlji-senka zmaja, a ne čoveka.

Nasla se na zemlji sa licem oblivenim suzama.
Kako sam mu dopustila da ovo radi ovako dugo? Trebalo je da znam da odbijem na vreme.
Nije vise znala gde se nalazi, osecajuci se kao da ga je usmrtila.
Sami sekund kasnije, osetila je kako se necija senka nadvija nad njom, cuvsi urlik necega za sta bi se zaklela da je zmaj. Podigla je glavu i videla zmaja koji se na nebu, koje je bivalo sve vise obasjano jutarnjim suncem, crneo poput noci. Srce joj je poskocilo.
Da li je moguce...?
Nije znala kako, a nije je ni interesovalo, jer kamen joj je pao sa duse. Ide sa njim na sastanak sa zmajevima.

Bio je toliko srećan da jedva da je razmišljao. Onog trenutka kad se preobratio, um mu se razbistrio dovoljno da shvati šta se dešava, ali on je i dalje, poput deteta, nastavio da se izvija, ulevo pa u desno, unapred, pa unazad, rizikujući sopstvenu kičmu radi boljeg osećaja vazuha pod krilima.

Posle jednog stvarno spektatularnog obrta unazad, pri kojem je uspeo da sopstvenim repom dodirne nos, dok su mu krila bila skupljena, on se iznenada preobrati u čoveka, i to tako glatko, da niko osim nekoga ko je stvarno pažljivo gledao ne bi mogao da primeti prelaz. U jednom trenutku, zmaj se izvijao u vazuhu. U sledećem, čovek joj je prilazio laganim korakom sa neverovatnim osmehom na licu, i kao da je zračio mirom, i tišinom, što je bilo prilično neobično za njega, i srećom sirovom koliko je sirov malopre bio i njegov bes. Iznenada, pada kraj nje na kolena, i grabi je u pravo medveđi zagrljaj. Steže je svom snagom sebi na grudi, tako da je njegova duga, meka kosa golica po nosu, a krajevi im se mešaju na ramenima u drečavom kontrastu boja. Glas mu se još nije oporavio, ali je boravak u zmajskom obliku malo pomogao. Smeje se, iz dubine grla, i čitavo telo pribijeno uz nju se trese. Topao dah golica je kraj uveta, dok šapuće: 'Hvala ti.'

Gledala ga je blistajuci od srece, ali nekako i dalje u neverici.
Boze, sanjam li?
Videla ga je tako srecnog i nasmejanog, a nikad pre takav nije bio. I kada ju je zagrlio, sa olaksanjem je naslonila glavu na njegovo rame.

Pokuštao je da kaže još nešto, ali ga je grlo iznenada preseklo oštrim bolom. Namrštivši se, zaključio je da još neko vreme neće moći da zaista peva, ili govori. Nedostatak glasa i dalje ga je nervirao, ali više kao svrab nego kao bol sada kada je ponovo mogao da koristi magiju. Stoga je umesto da kaže nešto samo stavio ruku na njena leđa i prislonio je malo bliže sebi. Ostali su tako sve do zore, kada je Oliver stigao i našao ih kako čvrsto spavaju jedno drugom u zagrljaju.

Celu noc provela je vrlo udobno i bez briga, po prvi put posle jedno desetak dana. Znala je u cijem zagrljaju spava i nije joj nimalo smetal, jer je imala osecaj da je vise nece zavitlavati. Nesto se svakako u njemu promenilo, a ona je zelela da vidi onaj osmeh koji joj je dao kada se pojavio na zemlji.