PRVI DAN PUTOVANJA (POČETAK)

Riel je umorno gledala oko sebe znajuci da bi uskoro trebalo da stanu i odmore se posto su ceo dan proveli hodajuci. Pa, hodajuci i cuteci posto je Marko bio zauzet razmisljanjima i izdavanjem naredjenja. Nekad je zaista bio nepodnosljiv, ali nekako se navikla na njegov karakter. Pogledom je preletala preko svojih ostalih saputnika i shvatila da nije jedina kojoj je potreban odmor jer je cak i Oliver isao nesto sporijim korakom.

Posle nekoliko sati tokom kojih je jahao praznog uma, izdavajući naređenja tek po navici, zalazak Sunca dovukao ga je nazad u stvaran svet. Okrenuo se oko sebe i video da je svima osim njemu bio potreban odmor. Pogledom poče da traži pogodno mesto, našavši ga nešto dalje niz put. Kroz mali šumarak nedaleko od druma proticao je potočić vode, ulivajući se nešto dalje u malo veću rečicu. On dodera konja do tamo, i sjaha.
'Postavite logor.', naredi slugama koje su pošle sa njima.

Docekala je njegove reci uzdahnuvsi od olaksanja. Posto su postavili logor, udobno se smestila nedaleko od batre, ali tako da joj ne bude pretoplo. Nije bila svesna sta se oko nje desava, a onda je shvatila da su se i ostali okupili.

Hrana za prvih nekoliko dana bila je spakovana još u kući, i trebalo je da potraje sve do narednog grada na ivici teritorije zmajeva. Ali, što su pažljivije planovi napravljeni, to brže propadaju, i odjednom je izgledalo kao da svi jedu dvaput više nego što bi trebalo. Marco uzdahnu, shvativši da neće biti ni tri dana pre nego što budu morali da love ako budu hteli da jedu meso, nasmeja se, i poče i sam da jede.

Ubrzo je shvatila cemu se Marko smeje i nastavi da jede osecajuci se superiornije nego inace znajuci da je u stanju da ulovi mnogo vise od svoh prisutnih. Da ne pominjemo STA je mogla da ulovi. No, posto su zavrsili sa vecerom, svako je nasao kutak u kome zaspati, pa je i ona krenula da nadje svoje mestasce.

'Kirijan, druga straža!', prodra se Marco iznenada dok su se svi spremali da zaspu. 'Pek treća, Oliver četvrta!' Oni ili klimnuše glavom ili na neki drugi način dadoše do znanja da su ga čuli, i smesta zaspaše. On, kao onaj koji je bio najmanje umoran, ostade da sedi na ivici logora, sa lukom pored sebe i mačem prebačenim preko kolena, za svaki slučaj. Nije želeo da se gađa magijom po putu sa običnim rabojnicima, ako naiđu.

Riel se iznenadila sto njoj nije dodelio nijedno zaduzenje i uvredila se... Nezamislivo, ali nasla je kutak ispod kojeg ce se duriti bas ispod jednog borovog drveta. Zatvorila je oci i pustila da je umor savlada.

Znao je da će se Riel naljutiti ako ne dodeli i njoj ravnopravnu stražu, ali je ipak nije pozvao jer je odlučio da nastavi da se ponaša onako kako je trebalo da bude i od početka-kao da je ona neprijatelj, ili zarobljenik. Tako će im na kraju oboma biti lakše posle onog fijaska koji su izveli...

Za divno cudo, provela je noc mirno spavajuci iako joj se u umu pojavljivalo Markovo lice. Kopkalo ju je to sto se njihov odnos ohladio do smrzavanja. Sada je samo falilo da donese lance i bila bi slika i prilika prave zarobljenice. ''Kako li sam se u ovo uvalila,'' pitala se pokusavajuci da ne pokaze koliko joj sve smeta.

Isprva joj se obratio tiho. Očekivao je da će ga, kao neko ko spava sa jednim okom otvorenim, odmah čuti. Nije. Zatim se prodrao, misleći da će kao i svi ostali smesta skočiti na noge. Riel nastavi da spava. 'Gušteru, budi se!', reče on, nadvivši se nad njom. Ništa. Na kraju je bio primoran da bolno uzdahne, i zgrabi je za rame, protrevši je. 'Riel!'

''Dodjavola... sta se desava?'' U stvari, drage volje bi ga ignorisala, ali onda je zgrabio za rame. Ona otvori oci i pogleda ga upitno, zevajuci. Posto je videla njegov iznervirani izraz lica, malo se uozbiljila, ali je smesak jos uvek titrao na njenim usnama

'Vreme je za polazak.', reče on pustivši joj rame, odmah zativ stegnuvši šaku u pesnicu. Okrenuo joj je napeta leđa, zaputivši se ka svom konju. 'Propustila si doručak. Moraćeš da jedeš dok jašemo.'

-Dorucak? Pa, mogla bih da doruckujem i sada, zar ne?- ''Prokleti tiranin,'' proletelo joj je kroy glavu. Poslusala ga je i krenula ka svome konju, popevsi se pomalo nespretno jer joj se jos uvek pomalo spavalo.

'Nisam ja kriv što nisi ustala kad smo te zvali.', reče on, skočivši vrancu na leđa. Ovaj se nemirno prope, cepajući kopitima svež jutarnji vazduh. 'Olivere, daj još nešto da jede dok jašemo.', reče on, i potera konja u galop, odlazeći u izvidnicu. Ostali su krenuli laganim kasom, vodeći teretne konje.

Riel je mirno grickala hranu koju joj je Oliver dao. Primetila je da je Marko nesto nervozan, mada nije mogla da zakljuci zbog cega. ''Verovatno jedva ceka da me se resi. Mora biti da mu je moje prisustvo nepodnosljivo.''

Jahanje mu je ispraznilo um, ali ništa ga nije moglo lišiti gorkog ukusa u ustima koji ostaje posle bezrazložne svađe i tmurnog, neprijatnog ponašanja kao što je ovo. Davno je to naučio, ali iapk nije mogao da prestane, jer kako drugačije bi trebalo da se ponaša prema njoj? Toliko se zaneo u misli da nije primetio da je most preko kojeg se zaputio srušen.

Riel je nastavila da razmislja, ali onda se nesto neobicno dogodilo. Nije vise uopste mogla da vidi Marka, pa cak ni kao tackicu u daljini.

Voda ga je progutala pre nego što je stigao da shvati šta se dešava. Konj je ispustio jedno visoko, uplašeno njištanje, pre nego što se bujica zatvorila iznad njihovih glava. Rečni tok je bio brz, i gromovit, bacajući ih levo-desno po širokom rečnm koritu, njegove noge još uvek zaglavljene u uzengijama sedla. Bolno, i smrtonosno. Ne vidi ništa, niti čuje, a pluća lagano počinju da mu gore. Nema vremena za magiju, niti snage za pokret. Na sreću, njegovom konju ide nešto bolje. Uspeva da ih izvuče na površinu, ali se uzde zakačinju za nešto ispod vode. Bujica ih udara još jednom, zaokrenuvši ih u stranu, i pravo između dva oštra kamena. Konj je zaglavljen, a Marco je privremeno bez svesti.

Nastavili su da jasu nesvesni tragedije koja se odvijala nedaleko od njih. Neki minut kasnije, stigli su do mesta gde su prestajali otisci Markovog konja.
RIel je shvatila da nesto nije u redu, ali nije znala da objasni sta se dogodilo sa Markom. ''Kako je mogao da nestane tek tako?'' Onda je shvatila da mora da je zavrsio u reci. Vratila se grupi i sisavsi sa konja, objavi:
-Mislim da je Marko u vodi.- Ostali su je pogledali u neverici, kao da govori o pogresnoj osobi.
-To nije moguce, Riel- poce Oliver, ali ga ona revoltirano prekide.
-Olivere, video si tragove kako prestaju i gde. Jedino moguce je da je pao u reku. OLiver se nije pobunio kad je cuo njen ton, posto je prethodno mislio da ona pokusava da ih prevari. Ostali sjahase sa svojih konja i krenuse ka reci. Posto su znali da je tamo, morali su brzo da delaju jer bi ga mogla odneti bez sanse da ga spasu.
-Ja cu leteti nad rekom, a vi pretrazite obalu. Mozda ce isplivati- ''Ako bude imao srece.'' dodade u sebi. Ostali je bez reci poslusase i krenuse u potragu. U sledecoj sekundi, bila je u vazduhu i trazila ga, kunuci u sebi momenta kad su se sreli. ''Kako je mogao da ne vidi kuda ide? Koliko li je samo izgubljen.'' Nije bila besna, samo zabrinuta jer ovo je bilo potvrda njenih sumnji. Nesto se zaista ozbiljno desavalo u njegovoj glavi, a nije mogla da dokuci o cemu se radi.
''Boze, sta mu bi da se ne izvuce?''
-Marko!
NIsta. Ni traga od njega, kao da je u zemlju propao. Nastavila je da trazi bivajuci sve ocajnija.
A onda ga je ugledala, zaglavnjenog izmedju stena. Bez svesti. Znala je da ga je konj sigurno izvukao iz vode, znala je da mu je jako odan, mada to dotad nije srela, prijateljstvo izmedju zivotinje i... nekog poput njega. Marka.
Spustila se nize i nasla oslonac na kom bi mogla da stane i da ih obojicu dohvati nepovredjene. Ispruzila je svoje ostre kandze i uhvatila kragnu Markove odece, dok je drugom scepala konja.

Visio je u njenim kandžama i dalje bez svesti, poput vreće mesa i kostiju, ništa više. Ni traga od uma. Konj se batragao i njištao, sve glasnije i glasnije, premirući od straha. Da je mogao, ugrizao bi je, ali njegivi tupi zubi samo su se odbijali od njene tvrde krljušti. Kada je već bio na ivici da umre od straha i uzbuđenja, začuo se iznenada tek najtiši šapat. 'Smiri se...Hej, smiri se, Jagareši... Sve je...uredu...' Zatim je ponovo izgubio svest. Prekriven modricama i sa plućima punim vode bilo je čudo što je i ovoliko izgovorio.

Sletela je grubo, ali ih nije povredila. Konj je ustao i udaljio se, ali Marko je jos uvek bespomocno lezao, i da ga nije cula kako sapuce nekoliko trebutaka ranije, mislila bi da je s njim svrseno. Stavila je glavu ne njegove grudi i oslusnula lupa li mu srce. I srecom, bilo je. ''Ovo je bilo blizu,'' pomislila je sa olaksanjem, a zatim je videla grupu kako joj se priblizava brzim koracima. Marko jos nije otvarao oci i onda se naze nad njim i rukama mu pritisnu grudi pokusavajuci da izbaci vodu koje se nagutao. Posle nekoliko sekundi, osvestio se.

Udahnuvši isprva duboko, i naglo otvorivši oči, ispravivši se u sedeći položaj, već sledećeg trenutka kašljao je sve dok nije izgrebao grlo da bi izbacio svu vodu koje se nagutao iz pluća. Posle nekoliko trenutaka smirio se dovoljno da prestane da kašlje, ali je i dalje teško disao, u nemogućnosti da progovori ni reč.

Riel ga je gledala sirom otvorenih ociju ocekujuci da on ponovo padne u nesvest, a u srcu joj je treperilo olaksanje. ''Ziv je. Sve je u redu.'' Odahnula je kad je shvatila da ce se za nekoliko treenutaka sve vratiti na staro, ona ce biti njegov zarobljenik, a on onaj isti Marko kome je omiljena aktivnost izdavanje naredjenja i eksperimentisanje. Da, sve ce biti po starom i ona ce opet biti nezadovoljna svojim polozajem.

'Gospodine!', Oliver je gotovo spao s konja, saplevši se sam o sebe dok je trčao ka Marcu koji je i dalje sedeo sa prestravljenim izrazom na licu. 'Gospodine...', reče ostareli sluga sagnuvši se nad njim. Marco se sa obe ruke držao za grlo, otvarajući i zatvarajući usta kao da pokušava da govori, ali nikakav zvuk nije dopirao od njega. 'O, gospodine...', Oliver očajno odmahnu glavom. Marco nije mogao da govori.