Parking-Getting the gifts

Vilijam je čekao naslonjen na motor sa dodatnom kacigom prebačenom preko ruke, brojeći sekunde dok se Rouz ne pojavi. Trenutno je kasnila samo pet.

Rouz je zureci krenula ka Vilijamu, usput se saplicuci posto nije videla kuda ide zahvaljujuci cinjenici da je kucala majci poruku da ce stici kuci kasnije. Mama, nekim cudom, nije uopste prigovorila i Rouz je mogla da ide.
Boze, vozicu se motorom, i to bas sa Vilom... Ovaj dan je ispao tako dobro.

Konacno je stigla do njega izvinjavajuci se sto kasni, a onda mu objasni gde je knjizara u koju treba da je odvede. Nije bilo tesko, vrlo blizu skole.

'Sve dok se ne žališ na brzinu vožnje, sve je uredu.', reče on, gurnuvši joj rezervnu kacigu u ruke. 'Hajde, penji se.', reče, okrenuvši ključ. 'Znaš kako se sedi na motoru, zar ne? I, da, čvrsto se drži.'

Klimnuvsi glavom, popela se na mesto iza Vilijama, stavivsi kacigu po prvi put u zivotu.
Nikada se nije zalila na brzinu... ima vremena da Vilijam otkrije njeno savrseno zivotno zanimanje, ali ima vremena.
Nagla se malo napred i stavila ruke na njegova ramena.

'A-a, ne može tako.', reče on, okrenuvši se prema njoj. 'Nameravaš li da padneš na prvoj krivini? Ozbiljno.', uhvativši njene ruke on ih premesti tako da ga drži oko struka. 'Kao što rekoh, čvrsto se drži. Ne brini koliko me stežeš, navikao sam i na gore'

Sada je bila skroz priljubljena uz njega i uopste se nije bunila. S obzirom na cinjenicu koliko je bila sitna, proed njega se osecala sasvim u redu, bezbedno. Kao da bi mogla sa njim i padobranom da skace... okej, to ce morati da saceka.

'Vilijame, sta ces uzeti za Rejcel?'

'Komplet za slikanje.', odgovori joj on dok su stajali na semaforu. 'Pre otrpilike godinu dana videla je neke slike dok su bili na školskom izletu i još od tad želi da proba, ali, s obzirom da je još uvek u toj fazi kada menja hobije svakih šest meseci, naši roditelji nisu hteli da joj kupe ništa skupo, tako da još uvek nema prave bojice i šta sve ne. Planiram da joj uzmem to već neko vreme, ali nisam bio siguran da li ću uspeti. Sreća da se Garet danas pojavio sa njegovih sto dolara.', rekavši to, on ponovo doda gas i zalete se u krivinu.
'Ovde, zar ne?', reče, parkiravši se ispred prodavnice.

'Da. Sacekaj me,izlazim za minut.'

Brzo je sisla sa motora i ostavila mu kacigu. Usla je zurno u knjizaru i samo izgovorila jedno 'dobar dan' dvema radnicama koje su delovale kao da se dosadjuju kao nikada u zivotu. Verovatno je bila jedna od retkih musterija tog dana, mozda cak i prva koja je usla na ta vrata.

Iako je znala da mora da pozuri, polako je pocela da bira izmedju dnevnika na rafu, a bilo ih je podosta: plavih, nezno ruzicastih sa slikom dveju devojaka koje su slusale muziku, onda zeleni sa pticicama koje su predstavljene kako veselo cvrkucu.

Na kraju, izabrala je onaj ruzicasti sa devojkama, a onda pritsla nasmejana ka kasi i zatrazila da se dnevnik i lepo spakuje u ukrasni papir na kome ce biti zalepljena i cestitika. Izasla je neki minut kasnije sa poklonom pod rukom.
Pogledala je Vilijama i pitala:

'Gde ces naci taj slikarski komplet?'

'Dve ulice odavde.', reče on pokazujući ulevo ramenom. 'Nije daleko, plus, ne moram da čekam, s obzirom da ga već imaju spremnog za mene. Hajde.', reče on, ponovo upalivši motor.

'Brzo si izašla.', prokomentarisa on, zadovoljan što nije tip devojke koja kasni bez razloga i zadržava se svuda gde stane po sto godina.

'Pa, znas... vec sam imala ideju sta bih mogla da joj uzmem. Ovo inace sve devojke u tim godinama poseduju,' rece sa osmehom. Nije vise mogla da prebroji koliko dnevnika je ona sama promenila za proteklih 10ak godina.

'Nadam se onda samo da nema već jedan takav.', reče on, skrenuvši za krivinu. 'Pazi na motor.', skliznuvši sa vozila, on ulete u prodavnicu, još uvek noseći kacigu na glavi, i izađe dva-tri minuta kasnije noseći lepo upakovan paket debljine palca u obliku malo veće kutije. 'Moraćeš da držiš i ovo. Da sam sam stavio bi ga tu gde ti sediš i vezao ga, ali... Ne bi trebalo da bude previše teško ako ga staviš između sebe i mojih leđa.'

Potrudila se da ne pokaze svoje nezadovoljstvo sto mora da ugura njegov poklon izmedju sebe i njegovih cvrstih ledja. Dopadalo joj se sto moze da ga uhvati oko struka i bude mu jos malo blize, ali izgleda da je sudbina imala druge planove.

'Okej. Hocemo li stici na vreme za pocetak?'

On frknu. 'Početak je bio pre dva sata.' Sevši na motor i namestivši se tako da mu poklon ne smeta previše, on okrenu ključ i polete. 'Ali, da, stići ćemo na vreme da odložimo moju smrtnu kaznu.'

'Mislila sam da cemo stici na pocetak, ali okej... bar stizemo tacno na vreme za tortu, jel da?'

Nekako se nada cula u njenom glasu, mada je pokusavala da je sakrije. Ceo dan je imala neutoljivu potrebu za necim slatki i ukazala joj se prilika da to i dobije.

'Gde uopste Rejcel slavi rodjendan? U nekom kaficu, ili tako nesto, ili pak kod kuce?'

'Kod kuće...', odgovori on, pre nego što se namrštio. 'Hej, kako ti uopšte znaš kako se ona zove? Ne sećam se da sam ti rekao.'

'Mmm... jel bih mogla to za sada da zadrzim za sebe? Ionako smo u zurbi, a trebace mi mozda neko vreme da ti objasnim.'

Dodjavola... Sad moram da smislim neko dobro objasnjenje. Ne treba mi da sazna da znam svaku sitnicu, cak i koliko puta dnevno odmeri neku devojku. Dodjavola!

Sada je bila u pravom sosu, ali nadala se da ce prihvatiti njen izgovor sto bi joj dalo vremena da smisli prihvatljivo objasnjenje. I pre nego sto je dobio sansu da odgovori, ona rece:

'Gde zivis uopste?'

'Kako hoćeš. Trenutno nam...nije o glavu.', reče on, skrenuvši za jednu veoma oštru krivinu, nagnuvši se toliko nisko da su laktovima skoro dodirnuli zemlju. Ispod kacige, kezio se od uva do uva, s obzirom da mu je ovo bio omiljeni način vožnje, ali ona, naravno, nije mogla to da vidi. Nekoliko minuta kasnije, naglo je zakočio ispred jedne kuće u ulici, nimalo drugačije od drugih i rekao: 'Ovde.'