---------SELO---------

Veliko, za taj deo kontinenta. Stanovništvo se bavi zemljoradnjom, šumarstvom i ribolovom-dosta ljudi radi na Marcovom posedu.

U ISTOJ TEMI: GOSTIONICA, 'LAV':
Najveća u gradu, tri sprata, šest soba, sopstvena kujna, zajednička trpezarija

Dok su stigli do vrha padine, sva euforija koju je osećao beše izvledela. Ostali su odjeci, naravno, kao i veoma jako sećanje na to i želja da se još jednom, uskoro, vine u nebo, ali samo osećanje nije više postojalo. Umesto toga, osećao se malo čangrizavo zato što joj je zahvalio, i, uopšte, zato što je ona bila ta koja mu je otkrila nešto što mu se toliko sviđalo. Prestao je da priča pre nego što su stigli do grada, natmureno prelazeći preko spiska za kupovinu sam za sebe u glavi. Kada je primetio da se žene i devojke podjednako kikoću kako oni prolaze na vrh te liste dodao je i novi jahački prsluk.

Telo mu je bilo vitko, i visoko, mišići izraženi zbog treninga koji je prošao, i konstangnog jahanja i rada na imanju, a tamna koža uslovljena njegovim poreklom dodatno osunčana. Kosa se još uvek vijorila za njim, gusta masa crnih pramenova koja je dosezala nekoliko centimetara ispod njegovih ramena. Sa jasnim, oštrim crtama, i zelenim očima koje su još uvek gorele, bio je upečatljiva pojava.

Primetila je da ih ljudi cudno posmatraju dok su koracali ulicama... u stvari, vecinu ove indiskretne gomile cinile su mlade devojke. INdiskretne, jer uspela je da cuje gotov svaki njihov komentar od cega je jedan zavidan broj cinila gomila komplimenata na racun njegovog izgleda i cinjenice da je, gle cuda, ponovo poluodeven. Samo je uzdahnula i nastavila kao da ih ne cuje, ali je onda shvatila da govorkaju i o njoj kad su primetili da su zajedno u drustvu. Pa, svakako nije izgledala lose i mogla je da mu parira. Bila je jednaka njemu, bar sto se snage tice. Ili ona bar tako misli. A i njihove reakcije nisu bas bez povoda jer je zaista bio zgodan. Koliko ona moze da prizna, bar toliko. Nije da ce mu pasti pred noge, ali ima svojih drazi. ''Koliko li je puta dosao ovakav kad je postao uobicajna pojava?''

Nerviralo ga je konstantno mrmljanje pri svakom koraki ili pokretu koju bi napravio. Oštro se okrenuvši, presekao ih je pogledom, uvidevši da, kao i uvek, uglavnom poznaje, barem po imenu, većinu devojaka koje su ga veoma otvoreno pratile. One se zakikotaše umesto da premru od straha pod njegovim pogledom, i šaputanje se pojača. On uzdahnu ponovo, prezrivo frknuvši i čvrsto se zaklevši da nijednoj od njih neće ni pod kojim uslovima prići na manje od pet metara razdaljine.

Kroz gomilu devojaka, nekako se probio muškarac. Čovek je bio stariji, već prosede kose i pomalo povijenih leđa, ali ih je brzo sustigao. 'Marco, Marco.', nasmeja se on, oslovivši ga njegovim imenom, ali sa teškim akcentom koji mu je davao sasvim drugačiji prizvuk. 'Opet praviš predstavu na ulicama.', reče on, dodavši mu jahački prsluk koji je nosio prebačen preko ruke. Devojke očajno uzdahnuše kad ga on navuče preko glave. 'Hvala ti, Fabijane.' 'To bi bilo pet zlatnika.', nasmeja se stari krojač. 'Da, da...', nasmeja se Marco. 'Platiću ti sledeći put.' 'Pazi se, mladiću.', zapreti mu Fabijan šaljivo štapom na koji se oslanjao. 'Već mu duguješ skoro 200 zlatnika.'

Umalo se nasmejala glasno kad je shvatila da mu smetaju reakcije zenskog dela sveta. Mladici koje je ona poznavala umrli bi za mogucnost da jednom izazovu ovakvu kolicinu uzdaha i komplimenata, ma koliko oni bili pristojni ili ne. A onda je cula da Marko ima dug od... 200 ZLATNIKA?! Nije znala zasto, samo joj je delovalo smesno da neko ko je tako metodican i striktan dozvoli sebi da nekome nesto duguje... Pa, to samo znaci da je on covek od 1001 iznenadjenja... BIlo da su ta iznenadjenja prijatna ili ne.

'Platiću ti sutra.', frknu marko, još uvek pažljivo streljajući pogledom devojke. One bez muževa samo su se kikotale. One sa muževima tiho su ih smirivale,, ali su se opet otvoreno smejale. I dalje ne navikao na toliku pažnju, on se samo rogušio i divlje frktao. Njihovi 'komplimenti' su ga gušili poput omče oko vrata, i iz nekog razloga bili su mu sasvim odurni. Fabijan se nasmeja, i obgrli ga oko ramena. 'Dođi, mladi prijatelju, da te sklonimo sa ulica dok se devojane malo ne primire. Želiš li da piješ? Ili da jedeš? I tvoja drugarica može da pođe. Dođi, dođi.', pozva je on rukom. 'Fabijan Bočeli.', predstavi se on. 'Krojač, i stari prijatelj ovog mangupa ovde.', reče on, protrljavši rukom Marcovu več zamršenu kosu.

I onda je shvatila da je dug od dvesta zlatnika sala.. pre ce biti da ga je 200 puta spasio od nasrtljivih obozavateljki. I zaista bi joj prijalo pice, pa je posla za njima promrmljavsi kako je i bilo vreme da se negde sklone.

Marco napravi kiseo izraz lica na njen komentar, ali, on izblede, čim su se zavukli u hlad krčme. Ogroman čovek, skoro za glavu viši i dvaput krupniji od njega dočekao ih je na vratima, smesta ga zgrabivši u zagrljaj. 'Tata je ponovo morao da te spašava, a, klipane?', nasmeja se dobrodušno ovaj medved, pustivši Marca da ponovo prodiše. 'Kad ćeš više naučiti?' 'Kad ti naučiš da praviš dobro pivo.', odbrusi mu Marco sa obešenjačkim osmehom na usnama, upustivši se u veselu prepirku punu opaski sa žaokom koje možeš da pretrpiš samo prijatelju. Fabijan se smešio posmatrajući ovaj već poznat prizor svog mlađeg sina i nećaka svog nekadašnjeg prijatelja kako se prepiru. Kraičkom oka uhvatio je Rielinu priliku i, uverivši se da se ova dvojica neće još potući zaistinski, prišao joj je, zainteresovan njenom pojavom i time što je stigla sa Marcom. 'Dobar dan, gospođice.', reče on svojim jakim južnjačkim naglaskom.

Po drugi put tog dana, Marko joj je delovao kao normalna osoba, cak se i koskao sa mladicem impozantne velicine. Marko jeste bio veoma visok, ali ovaj decko ga je nadmasio za nekoliko centimetara. ''Ko bi rekao da on zaista ima neke osobine normalnog ljudskog bica, a ne genija koji nigde ne nalazi svoje mesto. Izgleda mi sasvim prihvaceno, bar ovde.''
Taman je krenula da sedne za jedan sto u najmracnijem uglu kad je cula Fabiana kako joj se obraca. Okrenula je glavu i susrela se sa likom coveka koji tek treba da joj otkrije u cijem je zatocenistvu. No, sasvim nesvesna te cinjenice, uzvratila je osmeh i sela za sank na kome se nalazila flasa... necega.

'Neobično piće za neobičnu gospođicu.', reče Fabijan, sipavši joj piće koje je bilo jarko žuto koliko i impozantno crveno. 'Pazi se, prilično je jako.', on podiže svoju čašu i nazdravi. 'Pa, hoćeš li mi reći ko je to konačno uspeo da pripitomi našeg divljeg Marca?'

- Ne bih znala da vam otkrijem njeno ime, sem da to svakako nisam ja- rekla je u neverici. ''Da li on misli ono sto mi se cini da misli?'' Pa, Fabijan je ipak nastavio razgovor. UZela je gutljaj tog neobicnog napitka i shvatila da joj grlo gori, ali onako prijatno, tek kao neka vatrica koja sasvim malo tinja u njoj.

'Ah.', uzdahnu on kada je shvatio da je pogrešio. 'A ja se uzalud ponadao da je konačno pronašao nekoga da trči s njim. Jadno dete.', odmahnu on glavom, otpivši gutljaj pića. 'Nemoj da mu kažeš da sam to rekao.', namugnu joj Fabijan. 'Ne voli da ga sažaljevaju, pogotovo od kako mu je ujak umro.'

-Ujak? Nisam znala da je bez porodice... Sta se desilo sa njim?-
Jos uvek su joj Fabijanove reci odzvanjale u usima. Karakter ovog osobenjaka je zapravo drugaciji nego sto joj je to ranije bilo predstavljeno.

'Ne čudi me da nisi znala.', uzdahnu Fabijan, nastavivši otvoreno da priča, prevaren idejom da mu je Riel ako ne verenica, a onda bliska prijateljica, neobaveštena samo zbog Marcovog zatvorenog karaktera. 'Ne voli priča o tome, potpuno ga je slomilo. Marijus je dugo bio bolestan, skoro čitav svoj život. Dugo je bio u stanju da živi prilično normalno, mada pomalo slabašan i bolešnjiv, ali ga je bolest onda konačno stigla pre dve godine... Ne može se reći da je bilo iznenada, ali ipak...' On pogleda u tužno u Marca i seti se kako je slomljeno mladić izgledao pre dve godine na sahranu, tek stečeno čarobnjačko zvanje zbog kojeg je bio tako srećan tek pusto sećanje. Iako nije rekao dosta od toga, videlo mu se na licu.

Pogled koji je Fabijan upro u Markova ledja bio je dovoljno recit. Njena radoznalost je ponovo pocela da uzima maha sad kad je mogla da otkrije nesto novo o njemu. Sa svakom reci koju je Fabijan izgovrio, nekako je u njenom srcu raslo saosecanje za ovog izgnanika koji se po ceo dan krije i razmislja o mestu kome bi mogao pripasti. Pa zar upravo ona nije cesto bila odbacivana od grupe? Zar nije odavno upoznala taj gorko-slatki ukus samoce? Gorak jer nema nikog proed sebe, sladak jer ne pati zbog onih koji je osudjuju.

Fabijan odmahnu glavom. 'Zato sam se ponadao da ga je naka konačno smotala.', nasmejaose uputivši Riel jedan veoma rečit pogled. 'Njemu je potreban dom, ti to pravi, koji stoje na sve četri noge, a ne samo na leđima starog Marijusa. Oliver je stari sluga i dobar prijatelj ali nema naviku da se meša u ono u šta ljudi ne žele da se meša, a Marco je upravo takav. Najradije bi da se niko ne meša u ništa njegovo, bez obzira na to šta radi, bila to magija u onoj njegovoj zabranjenoj sobi ili nešto drugo! Ah, tako mi ga je žao ponekad, imao je težak život, a zbog čega? Zbog šake mešane krvi i majke bludnice. Ali, nije da im nije pokazao.', on frknu ponosno. 'Diplomirao je sa najboljim ocenama, nie da nije. I vidi ga sad!', reče on ponosito, kao da je Marco bio njegov sopstveni sin.

Jeste pogresila... kad je krenula za njim, verovala je da juri nekog veoma starog, a kada je uvidela tu gresku, nacinila je jos jednu. Stvorila je od njega pojavu koje se treba kloniti i koja nikome ne da da udje u njegov svet. A nije bio takav, ne zaista. ''Kako sam mogla ovako da pogresim,'' pitala se, osecajuci se pomalo bedno.

'Hej, Fabijane, čime to hraniš mog zarobljenika?', Marco se iznenda pojavio, provirivši preko starčevog ramena. 'Ramelirijano!', uzviknu on, zgrabivši bocu. 'Hej, Niklause, nisi li mi prošli put rekao da nemaš više boca?' Zgrabivši je za grkljan, Marco otpi dubok gutljaj pića pravo iz boce. 'Da, jesam, i iz dobrog razloga.', odmahnu Niklaus glavom kad ga je video kako guta njegovo najbolje piće. 'Izgleda da će nam trebati još jedna boca uz ručak. Idem da je donesem.'
Fabijan izdiže obrvu. 'Zarobljenika?', reče on, odmerivši Riel. 'Da, zarobljenika.', frknu Marco. 'Ne daj joj da te prevari, ona je jedan najobičniji gušter.', reče on šaljivo, isplazivši joj jezik. Fabijan se nasmeja, jer je znao da se Marco istinski opušta samo kada je ovde, i da ima naviku da kad se opusti-podetinji.

Ona prevrnu ocima kad joj je isplazio jezik... I bilo je prijatno videti ga tako dobro raspolozenog i druzeljubivog. I da, zaista zna jos nesto o njemu- ovaj decko zna sta je dobro pice. Polako je pocinjao da joj se dopada, bar kad je ovakav, veseliji nego inace.

Znajući da će Niklaus da se onesvesti ako vidi da je uspeo da ponovo ispije celog Ramelirijana za manje od pet minuta, Marco spusti bocu, ali tako da mu bude na dohvat ruke. Zatm je seo kra Fabijana i iznenada se uozbiljio.
'Želim da razgovaram o nečemu sa tobom, Fabijane, pre nego što se Niklaus vrati...', reče on, bacivši pogled ka vratima kuhinje. 'Ovoga puta nisam došao u grad greškom. Krenuo sam u kupovinu, jer uskoro idem na put. Konačno su poslali nekog da me pokupi-nju.', reče on, pokazavši glavom na Riel. Fabijan je pomalo iznenađeno osmotri od glave do pete, ali klimnu glavom. 'Većinu stvari koje su mi potrebne mogu sam da nabavim, ali bilo bi mi lakše ako bi se za dve ili tri ti pobrinuo.', reče on, ispisavši nešto na parčetu papira sa šanka i davši mu u ruku. 'Takođe, pošto Oliver ide sa mnom, trebaće mi neko ko će se brinuti o imanju dok nisam tu.'
'Naravno.', klimnu Fabijan glavom. 'I onako sam se brinuo o tom mestu godinama nakon što se Marijus odselio.'

Riel je posmatrala njih dvojicu kako ozbiljno pricaju ni ne trudeci se da sazna o cemu je rec. Znala je da bi je dobro izribao kad bi to pokusala, pa je prosto nastavila da ispija svoju casu. I nije zazalila, mada je osecala kako je pospanost obuzima...

Marco je iznenada uštinu. 'Nemoj da se usudiš da zaspeš pre ručka.', frknu on. Ozbiljni razgovori bili su završeni. Fabijan je otišao, namerivši se da pokupi šta treba pre nego što Niklausov ručak bude gotov. 'Hajde, napolje na Sunce, pijani zmaju.', izvuče je Marco iz krčme. 'Imamo sat vremena da kupimo šta nam je potrebno.'

-Pijana?! Ja? E, sad malo previse dopustas sebi. Pa, on upravo zbog tebe i krije flase onog pica!- Pa, mozda joj je pice samo malo udarilo u glavu, ali ipak ne toliko. No, i dalje nije popila vise od jedne case, i zato je i bila sigurna da je nesto drugo u pitanju.

'Naravno da ih krije.', frknu Marco samozadovoljno. 'Propao bi kad ne bi. Piće je skupo do sto đavola, a ja mogu da popijem tri boce a da ne osetim ništa.', reče on i iskezi se. 'A ti se već teturaš dok hodaš.', nasmejao se. 'Pa, nije ni čudo. Prilično je jako, pogotovo kad nisi navikao. Hajde, prati me. Uskoro će ti biti bolje.'

Preostalo joj je jedino da ga poslusa. Doduse, nije joj smetalo da samo ide za njim i smeska se komentarima prolaznika koji su ih odmeravali od glave do pete, nju pogotovo. Nije marila za to, mogli su da misle sta hoce i da nikad ne saznaju istinu, a ta verzija joj se najvise dopadala. Neka ih, neka se drze svojih plitkoumnih zakljucaka dok je znanje u njenim rukama...