THE HALL OF DRAGONS

Mesto sabora

'Pa? Šta čekate? Počnimo već jednom!'

Osećao je krv kako mu udara u glavu. Bubnjala mu je u ušima. Imala sladak ukus na usnama. Osećao je oluju kako dolazi. Borbu. Napetost je visila u vazduhu. O, da, posmatrali su ga radoznalim očima, istim onim očima kojim ljudsko dete posmatra bubu-zanmljivo, ali i gadno i prezreno. Osećao je da svaki njegov korak nosi dvaputa veću težinu nego inače. Triputa veću opasnost. Osećao je da svaka reč mora biti pažljivo izabrana, svaki pokret, odmeren. Naglo je zamahnuo rukom, kao da ih preseca nevidljivim oružijima.

'Prošli ste kroz toliki napor da me dovučete ovde, i sad ćutite? Koja budalaština. Hajde, počnite!'

I upravo zato je namerno dodavao ulje na vatru. Jer više od pripadanja on je želeo da ih baci na kolena. Da potisne, pobedi, ponizi, dokaže celom svetu da je on, baš on, bio u pravu sve ovo vreme. Tek onda može da postane deo zajednice. Bila je to negova najmračnija tana, skrivena duboko u njegovom srcu, oštra koliko i zla, toliko da je i on sam znao da je mora skrivati... Dokle god može. Ali jednom se mora oslooditi.

Marco...
Njegovo ima odzvanjalo je glasno njenim umom dok je pokusavala da mu stavi do znanja da se tu gde stoje igra po drugacijim pravilima. S obzirom na trajanje zivotnog veka, zmajevi su veoma strpljiva bica, a on je sve samo ne strpljivo bice.
I dok su se stariji premisljali sta da kazu, da ga pohvale ili pokude zbog ucinjenog, jedan manji zmaj zakoraci napred iz gomile. Videlo se da nije jos odrastao, njegova krljust jos nije bila jasno izrazene boje, vec neke prljavo zute. I mali je izgledao kao da trazi nevolju, bar je takav utisak odavalo njegovo naoblaceno lice.
-Jesi li ti onaj izrod koji kopira zmajeve, ti neoriginalni gmizavce?
O, da. Mali svakako ne zna u sta se upusta, to je svima bilo jasno.

Marco šta? pomisli on, izvivši usne u jeziv svešak. Pomalo podsmešljiv, pomalo obešenjački, ali pre svega-oštar, poput ivice noža. Podigao je bradu tek na časak, tek toliko da je okrzne ivicom oka. Zenice su mu se iznenada proširile, a onda suzile do glave čiode, i mačijih proreza. Sijale su nekim sablasnim zelenim sjajem, još upečatljiviim i gorim nego što je bio prošli put. KRV JE GORELA U NJEMU.

'Znači, tako se to ovde radi, ha.', reče on zakoračivši napred. Ruke su mu opušteno visile pored tela, ali su mu se šake zato nemirno grčile, kao da stežu nešto nevidljivo-ili pokušavaju da ga dohvate. 'Puštate nedorasle kučiće da govore umesto vas- i to one što baš ne paze šta govore.' On uputu još jedan prezriv pogled gomili zmajeva, a zatim se krenu ka smelom žutaću.

'Deca treba da znaju gde im je mesto.', reče on tihim, grubim tonom, ispod glasa, toliko jezivim, kao i sve ostalo na njemu, da je izgledalo kao da se sam vazduh oko njega naježio. On nakrivi glavu pogledavši ga sa visinine, a osmeh kao da mu se nije micao s lica, koliko god on govorio. 'Pokazaću ti ko koga ovde imitira, i šta tačno znači biti izrod.'

Odustavši u tom trenutku od uzaludnog prizivanja oružja bez reči, on se baci naspred iz istog onog niskog stava iz kog se bacio preko ivice kontinenta, zapevavši usput pesmu toliko snažnu i jaku, bogat krvlju i tamom, da se i sama zemlja zatresla.

'The First name of Darkness...', promrmlja on ispod glasa. 'Is hidden within The Deep song of War'.

I s tim, on polete u vazduh, ali ne na krilima, već na snazi sopstvenog skoka. U njegovim rukama su se sjajila dva dupla mača, braća blizanci, napravljenih u tajnosti pre mnogo vekova upravo za ubijanje zmajeva. Izvio se u vazduhu tako da se nae direktno iznad malog zamaja, počevši da pada pravo ka njegovom vratu.

Mlada budala je prezivela napad samo zahvaljujuci brzoj Senelotovoj reakciji. Stari zmaj je poleteo i pomerio mladjeg na 5 metara od mesta gde bi ga smrt docekala da ga nije sreca posluzila. Riel je odahnula jer Marku svakako ne bi pomoglo da ubije jednog zutokljunca poput ovog derista. Da, jeste ga vredjao, ali sad nije momenat za ishitrene postupke. I neko mu je to morao staviti do znanja. Izgleda da je taj zadatak dospeo Senelotovih saka.
-Mladicu, svakako nema potrebe za grubostima. Oprosti ovom neiskusnom mladuncetu, jos mu niko nije rekao da postoje maniri kojih se treba drzati- On napravi malu pauzu, a onda produzi- Mislim da bi bilo fer da konacno pocnemo ovaj razgovor, siguran sam da bismo mnogo toga mogli reci jedni drugima. Ne srece se svaki dan neko ko moze da se pretvori u zmaja, a da toj vrsti ne pripada. Reci mi, mladi covece, kako ti je to poslo za rukom?

'Derište ili ne, trebalo bi da pazi šta govori.', reče Marko dočekavši se na noge. Jedan mač prebacio je preko ramena, dok mu je drugi opuštenoo visio kraj kuka. Razmrdavši malo vrat, on se okrenu ka starom zmaju i pogleda žutokljunca pravo u oči. 'Pogotovo što se vaša derišta smaraju našim starcima.', on iznenada spusti ruku, povukavši balčak mača za nadole, tako da se on prevrnu u vazduhu, i zabi u zemlju ispred njega. 'Već odavno sam razvio naviku da takve budale smesta naučim pameti. Na duge staze, štedi vreme. I živce.', on se tiho nasmeja sebi u bradu, a onda ponovo podiže pogled. Izgledalo je kao odmerava Senelta od glave do pete, odnosno vrha repa. Zaključivši da nema potrebe da se i pred njim hvali snagom, on ispusti i drugi mač, a ovaj se takođe zari u zemlju, potonuvši do balčaka i nestavši u njegovoj senci. Odstupivši nekoliko koraka unazad, on teatralno raširi ruke i nastavi.

'Kako mi je to uspelo? Evo, ovako!' I on podiže glavu i zapeva, iako nije bilo potrebe za tim, jer njegova je pesma sada bila drugačije. Jača. Bogatija. Gusta poput sirupa, izlivala se iz njegovog glasa kao u talasima, prekrivala ga, obavijala poput gustog čaršava. Nerazumljive reči. Čudno spojene rune. Nemoguće čarolije. A ipak, prelepa, ona ga preobrazi u ogromno crno gušteroliko čudovište.

Po ko zna koji put je cula njegovu pesmu i jos nije prestajala da je iznenadjuje svaki put kada bi je cula, zvucala bi sve carobnije kad bi je iznova cula. A Senelot je samo nastavio da ga proucava nemo. U tom pogledu naslucivala se ona mladalacka iskra radoznalosti koja ja falila mnogima u gomili iz njih. Senelota su zanimali drugi aspekti Markovog zivota, a ne samo njegov uticaj transformacije koju je uspevao tako uspesno da izvede.

Marko je sada stajao ispred njihovih rendgenskih pogleda pomalo ohol i zadovoljan svojom izvedbom. Videlo se da mu laska kako ga posmatraju, prvu osobu koja je tako nesto uspela da izvede. A onda Senelot poce nanovo sa svojim pitanjima.
- Koliko vremena ti je trebalo da ovo izvedes? Od cega si poceo uopste, ovo pre nikome nije ni na pamet palo da proba?
Da, to mi jos nije rekao.

Nastavila je da posmatra scenu pred sobom i shvatila da se Marko premislja kako da mu na fin nacin objasni da mu to nikad nece otkriti, ma koliko Senelot ceznuo da zadovolji svoju radoznalost. A mozda nekad i pristane da to otkrije.
Dok ga je gledala kako stoji i ceka presudu, u njenoj glavi su vec poceli da se roje planovi sta ce sledece da radi, a sve je ukljucivalo njega.
Od kada ja to planiram da njega ukljucim u svoj zivot kad ga ni ne znam kako treba? I ko mi kaze da cu zapravo i moci da imam kontakt sa njim posle ovog? Mozda mi prosto okrene ledja...

Ispod svoje mirne povrsine, pocinjala je lagano da kljuca. Posle ovoga, on ce, ukoliko uspe, biti tako zadovoljan da ce sve vreme ovoga sveta trositi na svoju novu zanimaciju. Za nju tu svakako nece naci mesta.
I ne mora.

Cudjenje u njoj je raslo, jer posle nekoliko nedelja, mogla je da se pogleda u ogledalo i ne prepozna svoj lik. A sada je tu stajala znajuci da je vec sve unapred odredjeno i da ne moze nista da promeni. On ce ili nestati jednom za svagda ili ce biti deo sveta kome i ona pripada, ali bi mogao da se udalji od nje.
Nastavila je prividno smireno da proucava situaciju i zapazi iznervirani lik Senelotovog srodnika koji kao da je cekao svoj red da pocne ispitivanje. NIje bas stalno bio tako istrazivacki nastrojen.

Marko nakrivi glavu i razmisli. Nisu izgledali previše iznenađeno, ali biću kom treba gotovo sat da mu krv stigne od vrha repa do glave malo je teže da se iznenadi. On uzdahnu, i oseti kako nešto lagano čili iz njega. Iznenada se osećao veoma umorno.

Postati znači upoznati. , poče on lagano da priča kroz misli, skupivši prednje noge i sevši na njih kao da se sprema da zaspe. A promeniti se je mnogo više nego nešto jednostavno iskopirati. frknu on bacivši pogled ka žutokljuncu. Postoje stotine ljudi koji nikada neće uspeti da se preobraze, i to ne zato što su slabi, već zato što jednostavno ne shvataju kako i zašto funkcioniše magija. Ili barem ova magija. nasmejavši se još jednom, on uzdahnu, i namesti svoju ogromnu glavu udobnije na šapama. Nastavio je da priča, ali dok je pričao, oblik poče da mu se topi, sve dok se nije vratio u čoveka, izvaljen na leđima u sred amfiteatra zmajeva.

'Tako da sam odatle počeo. Ispitivao sam zmajeve satima. Svaki detalj, svaku knjigu, rečenicu... Svaku pesmu, legendu, mit, pomisao ikad zapisanu. Učio sam godinama, sve dok nisam mogao da zamislim svaku krljušt, mišić i venu. Onda je, naravno, na reč došla pesma, jer nema ljudske magije koja može da funkcioniše bez runa. Moja je samo malo drugačija. Snažnija. Oduvek su mi govorili da imam osećaja, za reči, misli i sve ono pipavo što se drugi plaše da izgovore.', ponovo je frknuo. 'Naravno zbog tog poslednjeg su me uglavnom prekorevali.' Iznenada se podigao, i seo uspravno, ruke prebačene preko kolena, glave pomalo nakrivljene u stranu na neki sasvim opušten način. 'Tako da je bilo lako, stvoriti pesmu. Samo spojiti ono što treba spojiti, odvojiti ono što treba odvojiti, stvoriti ono što treba stvoriti. Nove rune, nove reči, nema veze. Lako je, kad imaš osećaj za ono što radiš. A gusta krv je tu došla kao odlična pomoć. I tako... Onog trenutka kada sam shvatio da znam šta radim ili barem šta bih trebalo da radim, potrčao sam i bacio sam se s litice, znajući da ću ili poleteti, ili se slomiti. Kao št vidite, još uvek sam ovde.'

Senelot zauze poziciju identicnu Markovoj i saslusa ga. Videlo se da ga zanima jos, posto je i u tim godinama, bilo mu je zapravo 1300 godina i ovaj mladic cinio mu se vrednim paznje, svojom inteligencijom i vrlo osobitom pojavom. Posto je Marko zavrsio svoje izlaganje, ovaj je nastavio da ga posmatra trudeci se da i na taj nacin ponesto otkrije jer je sumnjao da mu nije sve otkrio.

Ne mogu da ga krivim, doduse. Ostali ga gledaju kao izrod ne videci da bi mogao biti vredan clan naseg drustva. Jos bi samo ostatak Saveta trebalo ubediti.

Promatrao ga je jos nekoliko trenutaka svestan da ce mu Tebint otkinuti glavu ukoliko uskoro ne dobije priliku da i on dobije svoje odgovore. Zato odluci da zapita mladica:

Marko, sta ocekujes ako te ovde prihvatimo?

Riel okrenu glavu ka Senelotu i pomisli kako je pogodio pravo u centar mete, u Markovu zelju da negde pripada i da ne bude izdvojen jer je jedini primerak sopstvene vrste, potpuno izmesane krvi i tako kristalno jasnih, briljantnih sposobnosti.
Sledeceg momenta, glavu je okrenula ga utisanoj publici koja je budno motrila sto se dogadjalo pred njihovim ocima. Odgovor na pitanje bi bio znacajan u donosenju odluke ako su njegovi motivi ispravni i neiskvareni.

Onda se desilo nesto sto ce Markov odgovor odgoditi za jos neko vreme. Tebintovo strpljenje je imalo granice, a onda se rasprsilo poput mehurca. On iskoraci iz gomile i podje ka svom vekovima radoznalom bratu u zelji da se konacno i on oglasi oko ove teme.

-Mislim da na pitanje mog brata mozes dati odgovor i kasnije. Ali ja ti moram drugacije pitanje postaviti. Zasto bas nasa vrsta? Ovaj svet je prebogat bicima koja su nam jos i nepoznata, sigurno ima i nekih koji su slicni tebi. Da li ti je palo na pamet da mozda i nisi sam? Da nema potrebe da se spajas sa vrstom kojoj samo delimicno ili nimalo ne pripadas? Da je to sto si mesanac ipak negativna stvar, ma koliko pozitivno je ti koristio? Zasto nas, na kraju krajeva, uznemiravas? Mi mozda od tebe i ne mozemo imati koristi koliko ti od nas.

Marko ih je neko vreme posmatrao u tišini. Zelene oči koje su do pre svega nekoliko sekundi gorele od užasavajućeg gneva sada su smireno poput stakla posmatrali komadiće svetlosti kako se presijavaju na plavim krljuštima plavih zmajva, boja živih poput mora ili neba. Zmajevi su uistinu bili neverovatna bića. Ništa nalik njima nije hodalo niti će ikada hodati ovom zemljom.

Gotovo nesvesno ispružio je ruku ispred sebe i zamislio je prekrivenu krljušti crnjom od noći i katrana. Osmehnuo se poput deteta, gotovo nevino koliko i iskreno, delićem oka uhvativši Rielin profil između kažiprsta i palca.

'Ako misliš da se ovde radi o koristi.', odgovori on ustajući. 'Nikada nećeš shvatiti.' Otresao je prašinu koja mu se zalepila za odeću gotovo nehajnim pokretom, još uvek se smejući i svaki glas koji je ispustio, svaki korak koji je napravio bio je poput pesme i bistrog odzvanjanja vode o planine.

Senka koja se kretala za njim u ruci je držala dugačak mač koji on nije u stvarnosti posedovao dok se saginjao da izvuče drugi iz zemlje, stavljajući ga u kanije koje je takođe upravo izvukao iz vazduha.

'Ono što se ja nadam da dobijem od svega ovoga nije korist, nego dokaz, Arha-iva.', reče on upotrebivši stari izraz za vrhovnog zmaja koji je našao u nekoj knjizi u najdubljim krajevima najzabačenije biblioteke. 'Nešto poput ovoga.', reče on podižući svoj mač u vazduh dok mu se samozadovoljan osmeh ponovo vraćao na usne. 'A to ne mogu dobiti tako što ću se predati, i pustiti svet da me slomi i prilagodi sebi i svojim očekivanjima. Zašto bih tražio neko poluaboravljeno stvorenje koje je bolno koliko i ja i produbljavao njegov bol tražeći od njega nešto što ne može da mi da? I zašto ne bih pripadao zmajevima, kad sam već isti kao i vi, na pola čovek, a na pola nešto više?' On prebaci mač preko ramena, zakačivši kopču od kanije na grudima.

'Ne, poenta ovog preobražavanja nije da se ja prilagodim svetu. Ovoga puta, svet će se prilagoditi meni!', on prkosno podiže glavu, pogledavši ga pravo u oči i njegove reči smesta izgubiše dotadašnji ležeran ton. 'I tada će svako, od kralja do prosjaka, svako dete čovek i žena, svaki ludak ili mudrac koji se ikada usudio da me ismeje, znati, sada, pa za vek vekova, da sam ja, Marco bez imena, bio u pravu i da sam postigao nešto što se već vekovima smatralo nemogućim.'

Pocela je da se smeje u sebi, bas je zvucao pobednicki svojim kratkim, ali nekako izuzetno efektnim govorom koji je i na nju ostavio utisak.
Znaci, o tome se radi. Zelis da pokazes svoja dostignuca... arogantno, ali zadivljujuce. Senelot ga je s razumevanjem posmatrao.

Sada su ga svi prodorno odmeravali od glave do vrha njegovog crnog repa. Svakako im nije bilo milo da cuju da se pretvorio samo radi dostignuca, ali je dvojici zmajeva ispred njega bilo jasno da to ipak ne moze biti CELA istina.
Riel nastavi da ga posmatra sa dozom ironije u ocima.
Zasto svaki put bas sve mora da se vrti oko tvojih sposobnosti i dokazivanja? Zar ne mozes lepo da kazes da zelis da budes deo jedne zajednice, da ne samujes do smrti?

Tebinta jos uvek nije uspeo da odusevi govorom, te ovaj odluci da ga poblize ispita i priblizi mu se.

-To i dalje ne odgovara na moje pitanje. Zasto bismo morali da te prihvatimo? Sta ti novo mozes da nam doneses, a da nije u pitanju bezbroj nevolja? MOraces da me ubedis da mozes da doprineses zajednici na pozitivan nacin, a ne da budes njen deo kako bi svetu dokazao za sta si sve sposoban. Nas svet ne funkcionise na tom principu i to moras da razumes.

Razumela je sta Tebint zeli da mu kaze. Zajednica zmajeva je jedna velika porodica, postoje nesuglasice, ali niko nikada nije zanemario svoje obaveze i ono sto duguje staresinama: mogucnost da zive u miru i sreci. Marko tek treba da otkrije cari takvog nacina zivota.

'Zaista ne razumem o čemu pričaš.' , odgovori on zakoračivši napred, isprva pognute glave, da bi je atim podigao, ispruživši ruku pred sebe u upitan gest. 'Kad biste vi bili u obavezi da me prihvatite, niko od nas ne bi sada bio ovde, već biste mi jednostavnim pismenim putem postali urednu čestitku i poziv na sledeću porodičnu večeru.' Ponovo se nasmejao, pognuvši ramena i izvivši usne u obešenjački kez. 'Ne, poenta nije da morate da me prihvatite, Arha-iva već da ću vas naterati.'

Iznenada je iz senke izvadio i drugi mač, okačivši ga crnog preko levog ramena tako da mu sa drugim čini krst preko leđa. Razmrdavši malo ramenima da vidi da li mu smetaju, on ponovo podiže pogled.

'A što se tiče toga šta ja mogu da uradim...', on raširi ruke ispred sebe slegnuvši ramenima kao da nešto priznaje. 'Sve. Za hiljadu godina, ljudska vrsta smislila je hiljadu pesama, i ja ih znam sve. Za hiljadu dana samovanja, ja sam sam izmislio još hiljadu novih pesama kako bih pomerio zvezde sa neba. Brži sam od svakog orla, konja, ili onih čudnih životinja što trče po kontinentima juga, jači od svakog čoveka ili medveda. Proveo sam deset godina orkužen najsvetijim knjigama, učeći deset jezika. Šta god me pitaš, uradiću. Šta god narediš, ispuniću. O, veruj mi, sa sobom donosim gomilu nevolja. Prgav sam, i ne volim da slušam šta mi se govori. Radim stvari na svoju ruku i onako kako mi se prohte, jer ipak sam dugo živeo bez toga da mi iko govori kako da živim. Zašto bih se sada menjao? Ali isto tako se kunem-za svaku svađu koju ću započeti, mogu da sprečim deset ratova, bilo čistom snagom, ili slatkrečivošću jezika.'

Zamalo se naglas nasmejala njegovoj sali, znajuci da je sve kasnije receno istina. ON bi zaista mogao da donese tonu problema sa sobom ako to zeli, ali i da spreci toliko toga sto bi im pretilo. Vredeo je onoliko koliko je nevolja mogao da donese sa sobom. Zagleda se u Senelota i shvati da bi mu on i mogao dati za pravo, ali Tebint je bio tvrd orah, vocnka cudnovata.

-Marko, svakako da razumem da postoji mnogo toga sto bi nam dao zauzvrat, ali kako bi se ti zapravo uklopio ovde? Nesumnjivo je da postoje neki slicni tebi- pogled mu je poleteo ka Riel pre nego sto je nastavio- ali ih nije puno. Da li bi mogao da zivis znajuci da te ne ceni bas svako pored koga proletis u toku dana? Svakako isto pravilo vazi i u krugovima kojima si dosad koracao, sa ponekim izuzetkom tu i tamo. U pravu sam, zar ne?

Tebint bi se svakako slozio sa bratom, bar je tako delovalo iz njene prerspektive. Pa i ako su Senelot i Marko bili slicni u svojim ambicijama da sve saznaju i istraze, bilo je i nekih Tebintovih karakternih crta koje su se oslikavale u Markovom liku, poput tvrdoglave upornosti i drskog smisla za humor koji bi one sa najostrijim jezikom ostavio bez odgovora. Da, bio je prljavog jezika, prgav, arogantan, ali i iskren, uporan, veoma slatkoreciv i ubedio bi svakoga u sopstvene vizije sa samo malo ulzoenog truda. U njenim ocima, Marko se uspinjao sve vise i vise svakoga dana.
Da, stajao je tamo, u ljudskom obliku, odlucan da uradi sta god moze sopstvenim rukama, jer jedino tako je mozgao da dokaze da je vredan.

'Kako bih se uklopio? Nikako. Nigde se u životu nikada nisam uklopio.', reče on slegavši ramenima kao da ga to mnogo ne pogađa, ali je osmeh koji je nosio poprimio neku kiselu notu. 'Ali se onda sve svodi na iznutra i spolja, zar ne? Kako ja to vodim, trenutno sam zaglavnjn između neba i zemlje, ni ovde ni tamo-ni zmaj, ni, po nekim zaista neverovatnim standardima, ni čovek. Uspemli ovde, barem ću imati vrstu kojoj pripadam, i nešto poštovanja među ljudima koji su me nekada poznavali.', ponovo je slegnuo ramenima, udarivši sebe balčakom mača po temenu. 'Auč.', reče, trljajući rukom bolno mesto. 'Zašto ovo baš uvek mora da se desi?'

Senelot ga je posmatrao sa jos vise simpatije u ocima, a videlo se i da Tebint vise nije santa leda prema ovome mladome coveku. Zato su prelomili- dace mu sansu da bude primljen kao zmaj i bude im ravnopravan, ali jedino ukoliko polozi tri testa u narednih mesec dana. I to ne bilo kakvih testova, jer ce ih upravo njih dvojica osmisliti.
-U redu, Marko, pristajemo da ti pruzimo jednu sansu, ali to je jedina koju ces dobiti. Senelot i ja cemo osmisliti 3 testa koja moras da prodjes, bez tudje pomoci i saveta. Necemo ti reci sta tacno zelimo da kod tebe testiramo, sami rezultati ce sve reci, a takodje ces biti nadgledan. Dodji za nedelju dana u sumu nedaleko od Halla i reci cemo ti koji ce biti tvoji izazovi. Budi spreman do tada, ili odustani dok jos drzis glavu na ramenima.

Tebintov govor je pokrenuo zamor u publici koja je bila veoma razocarana sto glasanja nije bilo. On i Senelot pocese da se udaljavaju od Marka vrlo polako, a onda obojica poletese u nebo u nestadose iza paperjastih oblaka. Jedino je Markov mladi izazivac jos uvek stajao na svom mestu prkosno ga gledajuci.

Doci ce dan kada cemo se nas dvojica sukobiti. Budi spreman, jer onda necu odustati pa makar me to i zivota kostalo. Posto je zavrsio svoju misao za koju je znao da je dosad vec morala odzvoniti u Markovoj glavi, ovaj nestade, a Riel odhnu srecna sto niko nije mrtav i sto su im svi udovi na mestu.
Poslednja misao o udovima joj je opet odjeknula u glavi kad je videla kako joj 3 devojke trce u susret gazeci sve i svakog ko im se nadje na putu.
Toliko o neupadljivom odlasku. Dodjavola!
Kasno je shvatila da trce k njoj i Marku. Neverovatno, ali njegov sarm je i kod njih delovao na apsolutno porazavajuc nacin. Osetila je blago razocaranje, ona nikad nije tako ni zbog koga odreagovala.
Izvinjavajuce je pogledala Marka, a onda su je njih tri gotovo oborile grleci je.

'Pa, ovo se završilo dobro.', reče on prišavši gotovo pregaženoj Riel i pruživši joj ruku da ustane. 'Jesi li živa?', nasmejao se, ali iza očiju mu se video blagi umor.

-Jos mrdam, neces me se tako lako resiti.
Ocistila je prasinu sa sebe i okrenula se devojkama. Prepoznala je Moro, Dzenaju i Kolinu, shvativsi da se uvalila u gadan problem. Znaci, nista od odmora.
-Devojke, postoje i nezniji nacini da pozdravite prijateljicu... Ne moram da zavrsim u blatu bas svaki put- rece smejuci se grohotom.
-Da, ali ovaj put bismo volele da nas upoznas sa svojim prijateljem... - dobaci joj nehajno Kolina
. Trebalo je da znam sta je u pitanju.

Uz kiseo osmeh ona im predstavi Marka pokusavajuci da se ne nasmeje njihovim iscekujucim izrazima lica, kao da su cekale hoce li pozvati neku od njih da gledaju komete te veceri.
I da, gledanje kometa sa voljenim bicem bila je posebna zmajska tradicija i Riel se jednom prilikom, nekoliko godina ranije, zaklela da nece bilo koga pozvati da posmatraju nocno nebo.
-Devojke, budite blage prema njemu, danima smo putovali bez stajanja, oboma bi nam prijao odmor.
Vec su oboje suzdrzavali zevanje kad je pokusala da ih ubedi da mozda pokusaju neki drugi dan, a najbolje bi bilo upravo NIKAD.

Tvoje prijateljice su naporne. pomili Marco, dotakavši lagano Rielin dlan kako bi samo ona čula tok njegovih misli. Reši ih se. Odmah... Molim te?


Gotovo instinktivno zauzeo je prema njima isti onaj stav koji je zauzimao prema devokama u selu, odmičući se unazad i sve vreme pokušavajući da postavi prepreku između sebe i njih. Govorio je otresito, i odgovor na svako pitanje gotov da je bilo brecanje, ali, nije izgledalo kao da ih išta od toga pogađa. Moraće da smisli nešto, i to uskoro, pre nego što ga svežu i prebace preko ramena. 

Pitam se da li bi pristali da mi pomere sa sledeće nedelje na otprilike...sad? 

Pomislila je da bi dobra ideja bila da ne pokusava da odgovori devojke  vec samo da nestane sa lica mesta u vidu magle. Odbijanje mu svakako nece pomoci da se izvuce, jer njih tri nikada nije video kako mogu biti posvecene pracenju  nekog  srecnog, ali tako usamljenog, nezenje. Dakle, bolje da beze.

Ovaj, devojke... Nas dvoje moramo da krenemo, obecala sam mu da ce moci da proba jedan poseban specijalitet. Vidimo se.

 

ONa zgrabi Markovu ruku , razvi krila i vinu se u nebo ne davsi mu vremena da se i sam promeni. Za par sekundi, tri uhode ih izgubise iz vida u noci koja se nadnela nad ostrvom.  Ona nastavi da leti jos neko vreme, a onda se zaputi ka svome domu.

Pretpostavljam da i ovo može da prođe. reče on razvivši krila kako bi je pratio. Kuda idemo?